Policijski glasnik

СТРАНА 244

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 29

тога, а то је кратко оаопштење основне мисли, која његово гледиште обележава. Позвав се, у том смислу, на неколико имена и мвшљења доктринарног зиачаја, хтели смо дати више разлога за озбиљност и исправност гледишта, које заступамо, а на име : за потребу стручног образовања правништва, али уједно за потребу за онако и онолико подвојену стручност, колику захтева начелна разлика судске и административне власти. Била нам је намера, да третирајући питање о потреби државног испита. којим би се таква стручност у смислу овакве разлике документовала, оправдало наше гледиште, да тај испит не може и не треба да буде један исти за правништво у служби администрације и правништво у служби правосуђа. Са овим могли би ову расправицу да завршимо, јер било би на реду ући непосредно у расправу питања о томе, какав би државни испит требао да буде за један, а какав за други позив ; а то питање више је практичне природе, ствар законодавства и уредаба, које би из њега излазиле. Самим тим, из опсега"овога нат писа имао би се избацити претрес мисли, које би се односиле на организацију стручног државног испита. Нама је било главно да покажемо, да је он, с обзиром на јавне интересе, потребан, па смо у том смеру, изложив главни део начелних аргумената, одредили и основу, на којој бн се његова организација имала извести. Какав би био конкретни облик те организације, у то питање нећемо да улазимо. (овршиће ое) Милутин А. ПоповиЂ.

0 С10Б0ДИ ВОЉЕ И 0ДГ0Б0РН00ТИ (наставак) Али, рећи ће се, ово наше резоновање о погрешности индуктивног доказа нужности става каузалитета и за појаве Духа било би само онда оправдано, када би Дух био нешто што је потпуно одвојено од Природе, када Природа и Дух неби нрестављале две диспаратне половине једног и истог света, већ. кад би престављале два сасвим одвојена света, који се тако рећи не би ни мало бринули један за другог, кад би дакле Природа била без икаквог утицаја на Дух, кад Дух неби био привезан за Природу. На ову примедбу одговор није тежак. Наше доказивање противу закључка, да став узрочности, пошто важи за појаве Ирироде мора важити и за појаве Духа, овом примедбом није на челно ништа изгубило, ми смо само приморани да, узевпш у обзир да су Природа и Дух везани једно за друго, не одрекнемо за појаве духа сваку важност ставу узрочности, алм ми тиме никако нисмо приморани да ту његову важност учинимо оаштом. Јер тврдити да је зато, што су Природа и Дух везани једно за. друго, и сам Дух потиуно подложан закону узрочности, значи просто тврдити, да је Дух нешто што потпуно зависи од Природе, што

је тако за Природу везано да се не може замислити без природе, док би се обратно Природа могла замислити без Духа. Међу тим то тврдити значи просто признати важност овоме индуктивном доказу, а баш важност тога доказа овде и стоји у питању. У ствари из тога што је Дух везан за Природу ми м.ожемо само закључити, да је, у колико је Дух везан за ирироду, и ток његових унутрашњих појава потпуно подложан закону узрочности, али да та привезаност Духа за Нрироду не мора бити таква, да је Дух само тако рећи пасивно огледало Природе, него да се у њему може налазити и нечега чисто његовога, што није никако зависно од Природе, а то може бити само спонтана вољна енергија његова, која није подложна ставу узрочности одн. која је независна од Прцроде и оних појава његових који су за Природу везани. Као што се дакле види, индуктивна Форма доказа немогућности слободне ваље на основу закона узрочности не може се одржати, тај доказ нема оне приморавајуће нужности, која карактерише сваки прави доказ. Отуда ггротивници слободне воље ову Форму тога доказа ретко изречно употребљавају; прави доказ њихов састоји се у дефуктивној Форми тога доказа изведеној из апсолутне логичке нужности закоиа узрочности. Да видимо сада како стоји са тим доказом. Ова дедуктивна Форма реченог доказа да се Формулисати овако. Несумњиво је да све што замишљамо да постоји мора имати (довољног) разлога зашто тако постоји како га замишљамо да постоји а не друкчије. Према томе ми морамо и свакој иромени, која се дешава, тражити разлог који чини те се она дешава, а тај разлог може бити очевидно само у другој једној промени, која јој претходи. Из тога излази да се иромена, којој не претходи као разлог иикаква друга промена. неда замислити, безузрочних промена дакле нема, слобода вол.е не постоји. Први, општи став, на коме се оснива овај доказ, зове се став разлога и тај став преставља један нужни логички закон нашег мишљења. Други став, у коме се тврди да свакој промени мора претходити друга промена као узрок, то је сам став узрочности, и он према томе нреставља примену онштег става разлога на промене, он је дакле једна специјална Форма тога става, која у области, коју обухвата (област промена), има исту ону несумњиву нужност, која карактерише и сам општи став разлога. Сам закључак, да безузрочних промена па дакле и слободних вољних радњи нема, непосредна је последица става узрочности. И ако је овај доказ против слободне воље најважнији и, као што смо споменули, у ствари једини прави доказ детерминиста, инак одвело би нас далеко кад бисмо хтели овде ући у детаљну анализу његову. Ми ћемо се ограничити само на оно што је од принципијелног значаја и што несумњиво утврђује, да онај значај, који детерминисте овоме доказу придају, тај доказ нема, и да слобода воље остаје и поред њега могућа.

Да је став разлога несумњиви и нужни закон нашег мишљења, то нико не може порицати. Али што се може порицати то је. да оно гато наводимо као разлог нечега другога мора увек бити нешто што лежи ван овога другога, т. ј. да разлог мора лежати ван последице. Јер кад би то било тачно, онда би сваки низ разлога ишао до у бесконачност и ништа се не би могло образложити. Узмимо за пример ставове геометријске, на пример став, да је централни угао у кругу два пута већи од периФеријског угла, који има заједнички лук са њим. Тај се став доказује на основу става, да је спољашњи угао једног троугла раван збиру она два унутрашња угла троуглова, који не леже на истој страни на којој је спољашњи угао, и на основу става, да су углови на основици равнокраког троугла једнаки. Први од ова два става изводи се опет на основу става, покомеје збир углова у троуглу = 2 К (180°), а други на основу става, да наспрам једнаких страна у троуглу леже једнаки углови. Даље став, да је збир углова у троуглу = 2 К, изводи се на основу става о једнакости неизменичнмх углова, који постају кад се две паралелне праве просеку трећом, док се став, да наспрам једнаких страна у троуглу леже једнаки углови, изводи на основу става, да је све оно што је у простору на исти начин квантитативно стављено по квантитету своме једнако. Први од ова два става опет своди се даље на став, да се из једне тачке ван једне праве може у равни повући само једна паралелна (т. ј. само једна права која се са датом правом нигде не сече), док се други став очевидно не може свести ни на какав став више. На тај начин ставови, да се из једне тачке ван једне праве може у равни повући само једна паралелна и да је оно што је квантитативно на исти начин у простору стављено потпуно једнако, ставови су, који се не могу свести нинакакве ставове више, док су се сваки од пређашњих ставова дали свести на др.уге ставове. Ово свођење једних ставова на друге било је очевидно нужно према самоме ставу разлога, јер нам став, од којега смо попјли, није био тако јасан да га није требало доказивати. Међу тим последњи ставови на које смо дошли и који се нису дали свести ни на какве ставове више, такви су да код њих то свођење на друге ставове, који би им били разлози, није више ни потребно, јер су то ставови, који су по себи јасни и за које није нотребан никакав доказ. Као што се дакле из наведеног примера види тврђење, да ми можемо само оно схватити, што се да образложити нечим што је ван њега, није тачно, јер нема општу важност. Истина је да је у већини случајева потребно да се, да би се извесни став (одн. истина) схватио, тај став сведе на друге ставове, из којих као последица следује, али то свођење једних ставова на друге не иде у бесконачност, него се на послетку долази до ставова, који се не могу свести ни на какве ставове више али код којих то свођење није више ни потребно, јер су они сами собом