Policijski glasnik

БРОЈ 31.

У БЕОГРАДУ НЕДЕЉА 30. ЈУЛА 1906.

ГОДИНА II.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИОТ МИНИСТАРСТ8Д УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једагшут, а врема потреби и више пута недељно. Претплата се полаже у напред, и то пајмање за пола године код свију полицијских власти и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлегатва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају

СТРУЧНИ ДЕО 0 0Л0Б0ДИ ВОЉЕ И 0ДГ0В0РН00ТИ

(наставак) Ако се сад нретпостави, да у свесном духу има промена чије порекло лежи у љему самоме, које су сасвим спонтане, онда је очевидно, да дух у овим променама испољава једну нову енергију, која н-ема своје порекло у самим енергијама природе, да дух дакле својим спонтаним иромснама увећава енергију природе, из чега излази, да слобода воље иротивречи закону о постојанству енергије, која се сматра као једна од искуствено утврђених светих истина Природне Науке. Има присталица слободне воље који, нз страха да не дођу у коифликт са таким једним искуством потврђеним општим законом Црироде као нгго је, сумње нема, закоп о постојанству енергије, покушавају да докажу. како претпоставка слободне воље не долази у конфликт са тим законом. Од многобројних иокушаја ове врсте ја ћу споменути само један, на име покушај по коме наш дух својом слободном вољом само мења расиоред природних енергија, али не утиче ни мало на њихову количину. 11о овоме гледишту у моменту кад хоћу да дигнем руку и то дизање вршим (хтети дићи руку и дићи руку преставља један и исти акт свести, што је лако увидети чим се, као што смо ми то раније учинили, спољна вољнарадња одвоји потпуно од унутрашње), дизање руке са објективне стране своје преставља један чист механички одн. физиолошки акт, који потнуно пада у затворени ланац природне узрочности. Ово дизање руке (т. ј. дизање реалне руке, руке као органа нашег организма а не кретање одговарајуће нреставе у свести) преставља једну промену енергије природне, која би као таква била потпуно одређена природним узроцима, кад не би било вољног акта свести који ју је изазвао. Али и ако ју је вољни акт свести изазвао, ипак, по

овоме гледишту, тиме није у самој природи, у самом организму, који је део природе, произведена никаква нова енергија, већ је постојећој енергији само дат други правац: нервна енергија која је, услед вољног акта, нашла свога израза у кретању руке, нашла би, без тога вол,ног акта, свога израза у ма какој другој еквивалентној промени у организму, вољни акт није дакле ни мало увећао нервну енергију, он јој је само дао други правац. Ма како духовито ово објашњење изгледало, оно је ипак нетачно. Нервна енергија, као и ириродна енергија у опште, отићи ће при својој трансФормацији у другу природну енергију опет на основу оних истих претходних узрока, који проузрокују и ту саму трансФормацију. Претходни узроци, који чине да се једна природна енергија на одређеном месту у простору и у одре^еном моменту у времену претвори у другу природну енергију, ти исти претходни узроци одређују у исто доба и правац тога претварања једне енергије у другу. Као што је у природи немогуће, да правац кретања једнога тела. у простору није одређен истим оним узроком, који одређује јачину одн. брзину тога кретања, исто је тако немогуће, да правац претварања једне природие енергије у другу не буде одређен истим оним узроком који у опште чини те се једна дата енергијапретвара у другу (т. ј. узрок, који чини те се се једна дата енергија претвара у другу, одређује у исто доба и нрироду ове друге еноргије). Из тога излазн, да је у опште немогуће одређивати правац и распоред природних енергија а да се тиме не произведе сама квантитативна промена у енергији која је узрок, према томе немогуће је, да и наш вољни акт мења правац претварања нервне енергије, а да сам не улази као енергија у узрок који врши то претварање. Паши слободни вољни акти морају ирема томе увећавати енергију природе, сума енергије у природи није према томе стална количина. Али и ако је на тај начин несумњиво, да, чнм се призна слобода наше воље,

закон о постојанству енергије у природи нема више оне апсолутне важности коју је дотле имао, ипак не треба изгубити из вида, да се тиме вредност тога закона у тако малом обиму смањује, да то смањивање нема никаквог практичног значаја.. Јер и ако су Природа и Дух две по реалитету своме иотпуно равноправне половине реалног Света, ипак Природа је по својој количини у такој надмоћности над Духом, да целокупна спонтана енергија Духа преставља, упоређена са песпонтаном енергијом Природе, у целини Васионе једну тако рећи бесконачно малу количину. Међу тим, ма како мала била, спонтана енергија Духа постоји, и она је не само способна да неспонтану енергију Ирироде иовећа, него, а то је много важније, она овим својим повећањем неспонтане енергије Природе даје овој енергији сасвим други распоред него што би га ова сама собом имала. Овом својзм последњом страном, новим распоредом неспонтаних снага ирироде (гледиште, које сав значај наше спонтане енергије своди на ово распоређивање неспонтаних енергија Природе, полази дакле од једног несумњивог Факта, али превиђа потпуно, да је тај распоред иринциаијелно могућ само тако ако је и наша воља једна активна енергија, енергија која увећава енергију Природе), спонтана енергија Духа добија огромну важност у економији живота Природе, специјално у економији органског живота њеног, а нарочито живота људског. Минималном спонтаном 'јенергијом свога духа човек је у стању, да природним енергијама да сасвим други правац но што би га оне саме собом имале, он је у с-тању да пробуди нову енергију природе и на оним местима на којима је иначе сама природа неби могла пробудити. у кратко он је у стању да постане Господар Природе. Разум наш служи нам при томе само као срество, да изближе упознамо природне енергије, да видимо на који се начин оне могу једна с другом комбиновати, сам разум за себе пак био би потпуно немоћан да нас учини Господарем Природе, кад у нама неби посто-