Policijski glasnik

СТРА11А 270

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 32

Према своме, општинскисуд погрешно је упутио жалбу жалиоца Бр. 5710. Министру Унутрашњих дела, а Министар се ненадлежно упустио у расматрање, и регпење општинског суда одобрио, јер је за расматрање надлежна Управа града Београда, а њено решење расматра Министар грађевина. 11о чл. 142. закона о општинама, Министар Унутрашњих дела истина је непосредна надзорна власт џад општином београдском, те је на основу тога члана и § 10. устројства централне државне управе његово решење засновано, којим је решење општинског суда одобрено. Али такав случај није овде, нити се право тога надзора простире и на овакве општинске радње, због којих је жалба жалиоца потекла, јер је за расматрање таквих решења, по наведеном специјалном закону, надлежна Управа града Београда, којој је жалбу требало и упутити, па онда Министру грађевина. Са наведенога, Министар унутрашњих дела. по чл. 48. тач. 3. саветског нословника, ненадлежно се упустио у расматрање овога питања. Ово саветско посматраље усвојио је и Министар унутрагпњих дела Одлука Државног Савета од 12. маја 1906. године Бр. 3759.

Противу осуда по закону о риболову, решења Министра народне привреде не подлеже расматрању Државног Савета. Пресудом начелника среза азбуковачког од 4. сентембра 1904. године № 6253., а на основу чл. 13. тач. 4., чл. 25. и 27. закона о риболову, с погледом на чл, 16. правила за извршење тога закона, кажњен је Н. Н. са 70. динара, у корист државнс касе, зато, што је у друштву са још једним лицем ловио рибу динамитом, Ову пресуду одобрио је и Министар народне нривреде. 11о изјављеној жалби на решеље Министрово, Државни Савет нашао је, да су оваква решења Министра народне привреде. по чл. 28. закона о риболову, извршна, и не подлеже даљој оцени, па је, на основу чл. 25. свога пословника, жалбу одбацио као ненадлежној власти подпесену. Одлука од 24-ог марта 1906. године Бр. 2721.

По кријумчарскнм кривицама, достављачи немају право изјављивати жалбе. На основу доставе В. С., контролора онштине београдске, ошитински суд иресудом својом од 15.јануара 1905. године КБр. 119. казнио је А. 17., овд, продавца кашкаваља, на плаћање четворогубе таксе за кријумчарење сувог меса. Нротиву ове пресуде, осуђени је 4 изјавио жалбу Министру унутрашњих дела, који је примедбама својим од 24. јануара 1905. године П№ 1555. ноништио пресуду као неосновану на закону. Суд општине београдске, усвајајући ове примедбе, решењем од 29. истог месеца Кр№ 229. ослободио је оптуженог.

По жалби, коју је достављач изјавио. Министру Унутрапш.их Дела па ово решен.е , суд општине београдске донео је -решење п жалбу одбацио као од ненадлежног лица нодиесену. То решење општинског суда, као правилно и на закону основано, одобрио је и Министар Унутрашњих дела и Државни Савет одлуком својом од 16. маја 1906 годинс № 3874. М. В.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: 1. Суд општине доњо - зуничке, актом својим од 18. јула ове год. Бр. 1100 пита: »Састављајући буџет свој за ову годину, омштина је унела и позицију за набавку канцеларијског материјала и осветљења у 260 динара. Стални окружни одбор, нрегледајући буџет општински, смањио је ову суму од 260 динара на 100 динара. Ову своју одлуку доставио је овоме суду тек 23. јуна ове године, др кога је дана суд већ био утрошио из поменуте позиције 98-80 динара, прстпостављајући, да ће му се цела позиција одобрити као неопходно потребна. Према овоме, на рачун ове позиције остало јо свега још 1'20 динара, са којом треба издржати до краја године, а то је савршено немогућно. Моли се уредништво за обавештење: шта треба да уради суд, те да дође до кредита на ову циљ, јер иначе морају се обуставити општински послови?" — На ово питање одговарамо: По чл. 6. закона о окружним среским и општинским буџетима, општина је могла тражити оамо дванаести део од суме, одобрене прошлогодишњим буџетом на име канцеларијских трошкова и огрева, и ако јо она трошила више, онда је њсн ноступак неправилан. Али, ако се она кретала у границама горњих законских наређења, па јо до 23. јуиа, као дана када јој је саопштена одлука окружног одбора, већ утрошила ону суму, коју је одбор одобрио за ову годину, онда у н.еној радњи ие.ма никакве незаконитости. И, да би <зе послови у општини могли на време отправљати, она ће учинити предлог одбору, да у смислу чл. 10. зак. о буџетима одобри накнадни кредит за набавку канцеларијског материјала и огрева, па ће ту одлуку спровести сталном окр. одбору, и он ће дати накнадно одобрење. како се са пословима пе би стало, кад први пут, при одобрењу буџета. није могао правилно да оцени потребу једне општине у овоме делу њених потреба и издатака. II. Суд оиштине с.ењске, актом евојим. од 26. јула ове год. Бр. 687 пита:

»По тужби приватнога тужиоца, а за кривицу из § 357. кр. законика, осуђена је једна жена из ове општине поред казне затвора да плати још и приватном тужиоцу 10 динара на име накнаде таксе и трошкова. Иресуда ова постала је извршном и осуђена је издржала затвор. Када је приступљено наплати оних 10 дииара, осуђена је изјавила: да она нема новаца да ово плати, нити, вели, има каквог имања, јер и она и њен муж живе на имању и у кући њенога свекра, а овај не одобрава да се ова наплата врши из његове имовине. Како, међутим, осуђена и њен муж живе на имању свекра односно оца више од 10 година, а он је доброга стања, то суд налази, да би они морали имати неку зараду, која би била предмет наплате досуда по пресуди. Моли се уредништво за обавештење: да ли би суд могао наплатити ову досуду из ове нретпостављене зараде?« — На ово гштање одговарамо : Кад се и у којим случајевима и који трошкови могу наплаћивати из имовине родитеља, предвиђено је § 325. а, кр. суд. поступка, али овде није тај случај. Изнаћи замишљепу зараду осуђене у кући њенога свекра, апсолутно је немогућно, ма да се она може претпостављати кад они одричу задружни одношај. Према томе, овај пут за наплату досуде од 10 динара савршено је незгодан, него је много боље предузети наплату из оних ствари, које осуђеној неиосредно припадају као н. пр. стајаће рухо, накит и тако даље. Ако и овога нема, онда просто известити ириватног тужиоца о немогућности наплате. III. Суд општине александровачке, актом својим од 10. јула ове год. Бр. 3013, иита: »Известан грађанин ове оиштине, тужио је свога комшију за заузеће једне њиве и тражио повраћај ове. Сиор је грађанске природе. IГо овој тужби саслушан је оптужени, и да би се знала вредпост спорног имања а по томе определила и надлежност суда за расправу овога, суд је на одређеном рочишту позвао парничаре, те су у смислу § 248. грађ. суд. поступка изабрали вештаке. Овако изабрани вештаци проценили су вредност заузетог земљишта на 18 динара, и ова је процена одмах ту на лицу месга саопштена парничарима. После овога суд је, као надлежан, пресудом својом од 6. јуна 1904 г. Вр. 4352 пресудио : »да се тужени од заузете земље одбије« и т. д. На ову пресуду тужени је изјавио жалбу Првостепеном Суду, и суд је по жалби донео овакву одлуку : »Браћам ова акта јер јс иресуда № 4352 по § 13. грађ. суд. пост. извршна, пошто је вредност спора испод 20 динара«. Ио овако извршној пресуди суд је одузео заузето земљиште од туженога и