Policijski glasnik

СТРАНА 274

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 33

ђена у срезовима: масуричком, ресавском, алексиначком, поцерском, мачванском, црногорском и у варошима: Крагујевцу и Пожаревцу ; по 1 неаронађвна у срезовима: брзопаланачком, ражањском, деспотовачком,посаво-тамнавском, пожаревачком, таковском, подунавском, косаничком, азбуковачком, моравичком и драгачевском. Вредност свих ових крађа износи око 10.000 динара. Поред изложених дела у току месеца јуна извршено је још у Србији 23 самоубиетва, и то: у Београду 3, у срезу лесковачком 2, у срезу млавском 2 и по 1 у срезовима: гружанском, крагујевачком, расинском, трстеничком, деспотовачком, нишавском, посаво - тамнавском, таковском; јасеничком окр. смедеревског, за-

главском, прокупачком, косаничком, ужичком, трнавском и у варошима Нишу и Пироту. Ова су самоубиства изршена : вешањем 11, ватреним оружјем 8, дављењем у води 3, и тровањем 1, а узроци њиховом извршењу леже: у душевној иоремећености за 6 случајева, у дугој болести за 4, у у материјалним неириликама за 4, услед жалости за 2, услед гриже савести за 1, из очајања за I и из частољубља за 1. За остала четири случаја узроци су не познати. Покушаји самоубиставаизвршени су: у Београду (ватр. оружјем, из љубави) и у срезу лесковачком (вешањем, услед материјалних неприлика). Општи преглед до сада изложених дела овакав је:

О К Р У 3 И

3 * м а I

О

*з а «

Округ београдски • • (( ваљевски • • • (( врањски .... (( крагујевачки • • (( крајински • • ' (( крушевачки • • (( моравски • • • (( нишки ..... (( пиротски • • • (( подрински • • • (( пожаревачки ■ • (( руднички • • (( смедеревски • • (( тимочки • • • • (< топлички • • • (( ужички .... « чачански • • • Управа града Београда

47

Свега:• • • • Из канцеларије Антропометриј Унутрашњих Дела, 9. августа 1906. год

4 3 31 12 4 7 | 20 110 15 23 ско - Полицијског одељења Министарства АБр. 79-5. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕ0 0МРТНЕ И ТЕЛ.Е0НЕ КАЗНЕ по старом српс^ом аа^онодавству (НАСТАВЛК) Исти случај спаљивања за браколомс/гво имамо и у песми: »Невјера љубе Грујичиие« само што је овде начин спаљивања изнесен нешто друкчије него у два претходаа случаја. Кад се Груја ослободио веза, и кад је погубио Турке, којима га издала његова жена Максимија, те га савладали и свезали, он ухвати неверну љубу Максимију, па је онда пита: «Максимија, колено неверно ! «Или волиш овећом овијетлити?

«Ил' ми волиш сабљу целивати Р> А бесед Максимија млада : ((Господару, Новаковић-Грујо ! с( Не могу ти сабље целивати ((Сабља ти је од свашта скрнавиа ( ( Него ћу ти овећом свијетлети „Ако јадна не ћу ни спавати«. 1 ) Онда уста Нонаковић Груја Па је узе за деоницу руку, Са шње скиде овилу и кадиву И окиде јој копрену оа главе, И окиде -јој ђердан иопод грла, Оотави је у саму ћенару, Намаза је вооком и катраном И оумпором и брзијем праом, Па је уви меканим памуком, Па је поли жестоком ракијом, Ј ) Сабљу целивати значи аосјечен бити, а свећом или лучем свијетлети значи сааљен бити.

Укопа је земљи до појаса. Па запали косу на врх главе, А он седе пити вино ладно, А љуба му јаоном свећом светди. Кад догоре до бијели дојки Заплака се нејаг.и Стеване: ((Красни бабо, Новаковић-Грујо ! «Изгореше мојој мајци дојке' аКоје су ме одраниле, бабо, ( ( Које оу ме на ноге подигде". Ражали се Новаковић-Груја Гдедајући нејака Стевана, И он стаде сузе нрооипати. Што оотаде, то је угаоио, И оно је саранио депо, Исти оваки пример спаљивања за браколомство имамо и у народној песми, Ђуро Даничић »Покрајчић Павле" (Вуков зборник књ. VII. стр. 329—341) која се завршује с оваким стиховима: Тако бидо овакој женокој глави Која није вјерна господару. Осим спаљивања за браколомство у народним песмама налазимо и на спаљивање из освете. Тако је од Хорвата Мато спалио Ћуприлијћ везира : Добар тумбао ватре начинише, И на ватри њега оагореше. Ми смо напред поменули да су у средњем веку на западу највише спаљивали вештице и мађионичаре. Врло је занимљиво видети како стоји наша држава у средњем веку погледу према вештицама чаробницима, бајалицама итд. Мојсијев закон врло је оштар према чаробницама, гатарама и бајалицама, па разуме се и према вештицама. Мојсије наређује: ,, А „човјек или жена, у којима би био дух „врачарски или гатарски, да се погубе, »камењем да се заспу, крв њихова на њих" (III књ. Мојсијева. Гл. 20. стих 27 л \. Према одлукама црквених сабора и према правилима светих отаца мађионик, који би врачао жртвом, казни се смрћу мачем, а онај, који би га на то нав^о, кажњаван је тиме, што му је одузимапо имање. Жену врачару могао је муж отпустити, а отровник је убијан као и убица. (Синталма М. Властара М. свстав. глава а.). Душан у 109 члану својег'а законика паређује: »да се мађионики отровник, који, би се на делу ухватио, казни по закону светих отаца«. А та казна прописана је, као што наведосмо, "у Синталми М. Властара. После овога у нашим средњевековним споменицима не налазимо ништа ни о чаробницима, ни бајалицама ни вештицама. Али у шабачком крају постоји предање да су некада вештице спаљивали. ') Како је Мачва потпадала по некад под Угарску, како су јој у близини Славонија и Хрватска, то је могао тај обичај спаљивања вештица отуда прећи. Да је утицај Запада био силан на западни део нашега народа, то је јасно. Са запада је прешао и обичај да се вештице спаљују. Отуда је дошла и она одредба у Пољички Статут, која гласи: »Ако би се истином нашла која вештица, или чаробница или вражарица,

V. Во§181с. 2ћогшк.' Стр. 574.