Policijski glasnik

СТ1 ј АНА 332

ПОЛИЦИЈСКИ <ГЛАСНИК

ВРОЈ 40

оним полицијским прописима, у којима би се општи иптерес лажно истицао, или чији су творци били руковођени задњим намерама: да прописима, о којима је реч, користе појединцу или категорији појединаца, или даостваре извесне својеличне жеље и т. д. Прописи полицијски прави су локални закони, који имају вреднооти све дотле, док их надлежна власт не поништи, или док се другим, новим не замене. Настаје цитање: какву вредност имају они прописи, који су незаконити? Изјављујемо одмах да они, у колико нису у.Ништени, задржавају ировизорно своју извршну силу, саобразно правилу по коме су акти јавне власти провизорно извршни. Две су власти: Касациони Суд и Државни Савет, које су позване да у последњем степену цене легалитет полицијских прописа. Ова двогуба надлежиост логична је и нормална последица прииципа подсле власти и узајампе независности судског и административног правосуђа. Разуме се да ове, по природи својој тако различне власти, могу донети и две различне одлуке о једном истом полицијском пропису. Ова контрадикција може се објаснити несавршеношћу људске природе, која не допушта свима судијама, да са истом сигурношћу разликују истину, и која се, у извесним случајевима, може оправдати и мотивима права. Претпоставимо, да је Државнн Савет примио , жалбу , мотивисану злоу иотребом власти. Мотив овај може као што смо видели,послужити као повод за уништсње дотичног нрописа, али никако не може бити разлог за касирање пресуде, засноване на овом пропису, пошто принцип поделе власти забрањује судији да истражује тајне побуде, које су руководиле административну власт на издавање овог прописа. Према овоме, ништа не стоји на пу гу суду, да одобри пресуду, засновану на извесном иолицијском пропису, који би од Државног Савета био понишген услед злоупотребе власти. Противно овом има један случај у коме полицијски прописи, признати за законите од Државног Савета, не могу добити казнену санкцију пред судом..То је случај, у коме највиши суд не признаје овим прописима карактер полицијских ирописа; то су, дакле, обични административни прописи - , који су лажно квалиФиковани као полицијски, и који, по правилу, не могу бити санкционисани казном. Излази из свега, што смо до саД казали о полицијским прописима, да њихова повреда неће бити казнима, ако им не достаје ма и један од побројаних услова: надлежност власти која их је издала, сагласност са иозитивним законима, одсуство битних формалности: потпис, датум, обзиана и т. д. или, најзад, ако сам иредмет ко]и обухватају не ирииада области иолиције. Али, чим је све ово испуњено, судија нема права да цени корисност и целисходност издатог полицијског прописа; њега се апсолутно не тиче да ли се овим прописом постиже намеравани циљ; да ли он одговара ономе чему је намењен; да ли је услед неупо-

требе већ застарео и, као такав, дошао у противност са измењеним месним обичајима; све ово њега се апсолутно ништа не тиче, јер он само има да примени казну. Право полиције, вршено у границама закона, измиче, дакле, контроли суда. И ако. Државни Савет или виша цретпостављена власт могу уништити новоиздани иолицијски пропис: и ако му судиЈа може одрећи казнену санкцију, ипак остаје једна ствар, коју нико други не може извршити сем творца овог прописа, а то је : његово реформисање. * * * Поменули смо већ, да сем писаног полицијског права, постоји још и једно неписано, за чије вршење нису пптребни никакви прописн. Ма колико изгледало сумњиво, ипак је неоспорно да и ово друго право постоји. Употреба његова јавља се, на првом месту, код мера које се предузимљу да би се парирали нзненадни опасни догађаји, као и у борби противу природних сила: ват|)е, воде, ваздуха и т. д. У свима овим случајевима иолицијски ће орган, према приликама, употребити најзгоднија и најпрактичрија средства, па ако је потребно и силу, да би одржао ред, заштитио јавну сигурност и савладао отпор, без обзира да ли ће за ова ова средства имати ослонца у позитивним законима, и да ли ће повредити приватне интересе. Једина граница која би се у свима овим приликама могла посгавити његовој иницијативи, то је, да његова акција буде сразмерна постигнутом циљу. Примена неписаног полицијског права огледа се и у старању о сигурности државе, ксђе спада у дужност пОлитичке, или тако зване та]не иолиције. Примена његова у овој врсти полицијске делатности оправдава се потп) но нужном друштвеном одбраном. И у оним случајевима, кад су јавни ред и сигурност грађава угрожени де-, монстрацијама и побунама, органичдолицијски, надлежни да васпоставе ред, неће се задрвољити само тиме да ухапсе неколицину изгредника, већ ће употребити сва. могућа средства, па и силу ако је то потребно , да растерају руљу и поврате потребан ред, не обзирући се при овом много на писане полицијске прописе. Ови примери довољео доказују, да поред писаног полицијског права постоји и неписано, а оба ова права имају свој корен и основ у нужној одбрани, која се мора иризнати друштву онако исто као и иојединцима. Свеколика материја, која долазиу обим полицијског делања, може се поделити на две главне групе: иолицију иревентивну и иолицију реиресивну, У надлежност иревентивне иолиције спадају све оне мере, које имају за задатак да спрече повреду полицијских прописа, да одрже јавни ред и заштито имовину и здравље грађана. Истраживања тајне полиције, било у материји општег права, било у материји политичкој; надзор над јавним животом, брига о здрављу,

надзор над пијацама, крчмама позориштима, пловидбом, пристаништима. саобраћајем у опште. становима за привремена преноћишта, железницама. сгранцима, разним приватним заводима, душевно оболелим и т. д. спада у надлежност превентивне полиције, која се обично назива административном., ношто дужност надзиравања припада искл.учиво полицијској администрацији. Реиресивна иолиција , напротив, јесте скуп полицијских операција, које имају за задатак: било констатовање полицијских повреда, било истраживање и предавање правди њихових учинилаца; са ових разлога, она се често пута назива и судском иолицијом. Што се тиче прецизног момента, у коме један посао прелази из области административне у област судске полиције, он је одре))вн кривичним поступком. То је моменат одре^ивања истражног судије, који има за последицу, да посао пренесе под директну и искључиву надлежност судскевласти. На овом принципу почива судска и иолицијска организација у Француској. . 1,3 РоИсе, ех1;га14 (Зи герег[01ге <1и (Јго1( а(1тјш81гаИ1:, Рапз. 1905. с француоког, Д. Ђ. Алимпић.

ПОУКЕ И У П У Т и

Један случај из чл, 148, и 149. закона о олштинама. Надзорна власт уверивши се, да су председеик Светозар Добричић и кмет општине даросавачке Радосав Ћирић у II степену сродства по тазбини, тражила је, у смислу чл. 146. закона о општинама, да општински одбор председника, као млађег по годинама, разреши од дужности. Одбор није уважио овај захтев надзорне власти, те је она, с позивом на чл. 121., 122., 14»., 149. и 152. закона о општинама, донела решење: да се председник разреши од дужности, и у исто време одредила врпшоца дужности, а прву одборску одлуку задржала од извршоња. У исто време, на основу чл. 148. и 149. закона о опхптинама, тражила је, да се и председник и одборпици разреше од дужности. Овај захтев усвојио је и министар унутрашњих дела, и у том смислу учинио предлог Државном Савету. Државни Савет није усвојио овај захтев зато, што је непосредпа надзорна власт у решењу свом захтевала од одбора општинског, данаместо разрешеног председника одреди једног члана суда, који би имао да прихвати дужност председникову. Међутим, по јасној одредби чл. 148. закона о општинама, она је могла, да захтева од одбора, да он из своје средине изабере једно лице, које ће до повог избора да врши дужност председника. Па када је одбор одбио да изврши овакав незаконити захтев надзорне власти,