Policijski glasnik

СТРАНА 50

томе, што ови неопходно морају знати извесне чињенице, за које и полажу заклетву, докле у свима осталим случајевима, као што је речено, они не морају ништа знати о предмету доказа. Они, према томе, чине средину између правих помагача и чистих сведока. Као год што се за странку тражи непорочност па да се може послужити заклетвом, тако исто се то тражи и за помагаче. Неспособни су обично: ванбрачни, глуви, слепи, искључени свештеници, јевреји, кривоклетници и јеретици. Сва ова лица,, као и они, који су осуђивани за крађу и разбојништво, и они, ко.ји не могу наћи помагача, нису се могли послужити заклетвом као доказом. Сва та лица могла су употребити друго субсиди.јерно доказно оредство, а то је—• божји суд. Доказна снага божјег суда састојала се у веровању, да је бог увек на страни правде, и да ће невиног заштитити а кривог уништити. Божји суд се огледао у проби: у ватри, на усијаном гвожђу итд., и ако је проба испала срећно, сматрало се да је певиност оптуженог тиме потпуно доказана. Као треће доказно срество служио је судски двобој. На двобој је могао позивати како оптужени тако и тужилац, али и један и други само тада, ако је с изазватим раван или виши по положају. Код двобоја се најбоље види, како суд при одлуци питања о кривици није упућен на своје лично уверење, већ све зависи од сасвим страних чињеница, које чак и немају везе с кривичним делом. Тврђење онога, који је у борби подлегао, морало се сматрати као иеистинито. Двобој се морао лично вршити, а само у изузетним случајевима допуштала се замена, тако жену је заступао муж а децу отац или старалац. Што се тиче питања о терету доказивања, то је суд био нозван да реши, која је од странака дужна да доказује. Доказна срества су била таква, да ;је ово питање требало у капред решити; да би се избегла кривоклетства и двобоји, °УД Ј е У ноједином копкретном случају доносио доказну пресуду, т.ј. одређивао је странку, која ће доказивати, као и доказно срество, којим ће се послужити с тим, да противна страна нема права на противдоказ. По правилу терет доказивања падао је на оптуженог. Једини изузетак од тога правила чини: случај, кад је оптужени ухваћен на делу и одмах доведен пред суд на суђење. У овом случају тужилац је имао да доказу.је, и то увек заклетвом. Сасвим је јасно, да овакав доказни систем није ништа полагао на индиције и сведоке у данашњем смислу; али је ипак било немогуће овакав Формализам одржати у свима случајевима. Сведоци су се, као што смо видели, почели појављивати у случају, кад је оптужени ухваћен на делу, а касније све су чешћи били случајеви, у којима су они били доказ. — Поред свег овог Формалистичког доказног система, у њему налазимо као доказно срество и признање. Суд није оцењивао истинитост признања, већ је непосредно после њега изрицао пресуду, којом се оптужени осуђује. Тек у случајевима, у којима нема признања, суд је започињао доказни поступак, који омо раније изложили. Овакав доказни систем трајао је уопште на континенту све до XV столећа, само је у Француекој, под утицајем туђинских права, још раније био потиснут и замењен рационалнијим. IV. Редепција Римског и Канонског Права. — Инквизиторски Кривични Поступак. 1 ) Основице, на којима .је почивао поступак, о коме смо сад говорили, биле су такве, да он на њима није могао дуго

') Вгепег, ВвИга^е хиг (Јеоћјсћ1е Цеа Јп^шзЉопзргосеавез 78 и даље; У.асћаггае НапсЈћисћ I 133 и даље; II '<05 и даље; о. Нои .гепЛог[{, НапсШисћ I 199 и даље; Оеуег, ТЈвћгћиоћ... 50 и даљо; 01аеег, ВеИгавп гиг ^ећге уот В оуто !« 4 ц даље; С1ацег, НапсШисћ I 78 и даље.

БРОЈ 7

такав остати. Све донде, докле се сматрало, да извршењем кривичног дела нису државни интереси доведени у нитање,' докле је, дакле, кривично дело у првом реду било ствар повређеног или његових рођака, дотле је и могао остати овакав Кривични Постуиак, по коме је започињање кривичпе истраге завиоило само од тужбе новређеног. Али кад се сазнало за јавну нрироду Кривичног Права, кад је држава почела да сматра, да се кривичним делом угрожавају и њени интереси, од тада Кривични Поступак није могао бити више чисто оптужни поступак у томе смислу, да истрага зависи само од тужбе повређеног. — Сем тога, доказни систем старог Француског и Немачког Права био је у тој мери ирационалан, да је био изгубио сваки значај, јер се помоћу њега није могло доћи до материјалне истиие, којајециЈБ Кривичном Поступку. Једном речи цео стари поступак био је поткопан и није одговарао потребама времена, Пикаквог излаза није било из оваквог стања; ништа ново није било спрем.љено, што би старо заменило; у домаћем праву није било новог органа, који би заменио већ изумрли, и природно наставио нов живот. У овако расклиматаном стању, победа туђинском нраву била је обезбеђена. Рецепција Римског и Канонског Кривичног Поступка отпочела још од XII столећа и то прво у Италији. У Италији је увек важио оптужни Римски Кривични Поступак. Али у дванаестом и почетком тринаестог столећа почели су болоњски иравници вадити и расправљати поједина места Римског Права, која допуштају судији, да сам без тужбе приватног тужиоца започне истрагу. Ма да су ово били изузеци, ипак је на такво изузетио кривично поступање обраћена нарочита пажња. — Још марл>ивије су канонисте обрађивали новостворени истражни или инквизиторски иоступак папе Иноћентија III. Ирве писмене обраде глосе на. старим капитулацијама. Глосатори су па тај начин говорили о појединим питањима, а канонисте су већ систематски описивали овај нови поступак, по коме се истрага само по службеној дужности има водити. Много ;је било канониста, који су у својим еписима обрађивали инквизиторски ноступак тако, да је он почео хватати корен и у световном праву. Један од последњих и најбољих канонистичких писаца био је Дурантин с његовим делом 8реси1ит шпз, које је написао око 1271. Он је нарочито значајан стога, што је имао велики утицај на световно право и нравнике, који су ово обрађивали. Обрада каноноког инквизиторског поступка била је већ завршена у ово време; продирање овога поступка у световне судове било је све јаче тако, да су и световни правници ночели у овојим списима самосталио обрађивати инквизиторски поступак. Општи пријем инквизиторског поступка у световне судове Италије извршен је у другој половини тринаестог столећа, што признају и италијански практичари овога времена као Алберт Аидино Роландин и др. Можемо рећи, да погтупак, који су и глосатори и канонисте и практичари излагали у сво.јим делима, није више чисто римски већ италијански. Није нотребно нарочито наглашавати, да је ово право могло много лакше продрети у Француску и Немачку него ли нраво из кодекоа. Чисти оптужни римски поступак, дакле, под утицајем практичних потреба, и научног проширивања, папског законодавства и судског обичаја изменио се и претворио у истражни или инквизиторски италијански поступак. (наставиће се) Д-р Бож. В. Маркови^ - «——ч '

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК