Policijski glasnik

ПРОЈ 44

ПОЛИЦИЈСКИ

ГЛАСНИК

СТРАНА 355

центар сваке свести, пошто се без љега свест не може замислити (свесни садржаји не би били садржаји свести кад не би били оадржајв свести једног а субјекта, јединство чистог ја први је дакле услов могућности свести). Али осим овог чисто Формалног ја, чију егзистенцију нико не може ставити у нитање (може се само питати, да ли је то ја и по себи без садржине, као што нам се оно у непосредном искуству преставлаа да је, и од регаења тога питања зависи, да ли ће се претпоставити да постоји реалн а супстанција душе или не), постоји у свесном субјекту још једна страна његовог ја, којом се он разликује од других свесних субјеката. Јер пошто је чисто ја без садржине, то ја мора бити по квалитету своме у свима свесним субјектима идентично (и то не само идентично у свима људским него и у свима животињским свесним субјектима), т. ј. чисти субјекти као такви разликују се један од другог само нумерички (т. ј. један субјект није по броју други субјект, сваки је субјект засебан егземплар једног истог опиггег субјекта), тако да, ако се свесни субјекти разликују по квалитету један од другог, то разликовање мора лежати у начелу другом а не у њиховом чисгом ја. И доиста сваки од свесних субјеката вма у себи нешто чиме се квалитативно разликује од свих других субјеката, има у себи нешто чиме поста.је индивидуалпо, јединствено ја. То нешто може очевидно лежати само у самим садржајима свести, па како се сваки субјект осећа исти за све време свога живота, то из тога излази, да у њему има извесних свесних садржаја, који се одликују од других свесних садржаја својом сталношћу и који чине садржајно језгро његове свести. То садржајно језгро сваке појединачне свести, ето то је оно што чини садржајну субјективну Страну сваког свесног субјекта, то је оно чиме се сваки свесни субјект осећа као засебан од осталих свесних субјеката различан индивидуум. То садржајно језгро свести чини искуствену страну свесног субјекта, његово емпирично ја, док би се оно прво ја могло назвати тра?1сценденталним (Кант овако назива ове две стране свесног субјекта). Емпиричко ја састоји се у првом реду у извесним сталним сликама сећања, које су тако рећи увек присутне нашој свести и на основу којих ми утврђујемо своју идентичност у току целога живота; даље се емпирично ја састоји у извееним сталним емоционалним и интелектуалним диспозицијама т. ј. у извесним сталним правцима којима се крећу сва наша актуелна осећања, наше актуелне мисли, па често и наше актуелне радње, и то је оно што чини карактер једне личности у психолошком смислу израза карактер. Међутим од ове две половине емпиричног ја, слика сећања и карактерних диспозиција, она прва важнија је у актуелном ова друга у потенцијалном смислу, она прва једино и сачињава наше емпирно ја у актуелном смислу, ова друга пак утиче, тиме што преставља несвесне диспозиције у централном нервном систему и нервном систему уопште, за које је наш свесни дух непосредно привезан, у сваком моменту на наш свесни живот, она нашу свест снабдева са актуелним преставама, на њој се оснива унутрашњп психички живот наш, из којег проистичу све наше активне реакције на спољни свет, и с тога она и сачињава нашу личносг, кад се има у виду активитост ове последње. Јер слике сећања служе само зато да се може одржати одн. констатовати актуелно јединство садржајног ја у времену, само то садржајно ја пак састоји се само у сталним емоцијалним и интелектуалним диспозицијама, које сачињавају карактер личности, садржајно ја као такво идентично је дакле са карактером личности.

Ако се сада запитамо, у чему лежи примарна природа свесног ја, да ли у његовој Формалној или у садржајној страни, неће нам бити тешко одговорити на ово питање. Јер ако се садржајно ја састоји на крај крајева само у сталним емоционалним и интелектуалним диспозицијама, које одређују актуелни живот свести, онда је лако увидети да, пошто те сталне диспозиције као такове не могу лежати у самој свести већ једино у физиолошком супстратуму њеном, у мозгу, примарна природа свесног ја лежи п може једино лежати у чистом ја. Само кад би се претпоставило, да сталне емоционалне и интелектуалне диспозиције садржајног ја лежи у самоме свесном субјекту као гаковом, могла би се примарна природа овог последњег ставити у то садржајно ја. Како би то пак могло бити само кад би се доиустила могућност несвесних психичких садржаја и то несвесних психичких садржаја у апсолутном смислу (онако као што то претпостављају Лајбниц и Хербарт), а овака се претпоставка не може никако допустити, то је немогуће садржајно ја сматрати за примарну природу свесиог ја, већ је једино могуће Формално ја сматрати за такво. Јер ако се хоће строго да одвоји свесно од несвеснога, материја од духа, онда је немогуће оно што непосредно лежи у самој материји као т-аквој, што лежи у несвесном материјалном физиолошком супстратуму, сматрати за примарну природу самог свесног духа, и ако овај последњи може као актуелан субјект да егзистира само у вези са тим несвесним физиолошким супстратумом, који га снабдева не само са моментано датим свесним садржајем (мозак је непосредни физиолошки супстратум свести, његови процеси су последњи материјални процеси који завршују један читав низ физиолошко - физичких процеса, преко којих свесни субјект стоји у вези са спољним светом у ужем смислу и прима утиске из њега) него одређује у исто доба и извесне сталне правце у којима се креће живот свести у читавом низу танких садашњих момената. Из овога излази да је садржајно ја једна од битних страна свесног ја (јер свесно ја без те стране не би егзистирало) али да се иримарна природа. тога ја налази у чисто Формалноме ја, пошто је ово последње ја идентично са самим свесним субјектом као таковим. (наотавиће ое)

ДОКАЗ У ИРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (НАСТАВАК) Позивање на § 25 у §-у 208 има сасвим друго значење од онога, које му је до сад придавано. То се значење може брзо да види, кад се загледа у § 242 аустријског крив. пост. од 1853, по коме је израђен § 208 нашег крив. пост. Тамо се вели : он (председник) може са судом предузети увиђај, или може за то одредити једнога судију, који ће имати о томе да поднесе извештај« Овај навод овога параграФа, дакле, предвиђа две ствари: 1) да цео суд може предузети увиђај; и 2) да у име суда може то учинити и један судија. Исто то предвиђа и други одељак § 208 нашег крив. пост., који гласи: „суд може и сам собом судски увиђај предузети (§ 25), и за ту цељ може и претрес прекинути и за други дан одложити", само не онако јасно као § 242 аустријског законика. И § 208 нашег крив. пост. садржи две ствари: 1) да цео суд може извршити увиђај, јер се вели и суд „сам собом«, и 2) да суд тако исто то може учинити и преко једног судије саписаром, и, место да је законодавац то изречно предвидео, он се само иозвао на § 25 који то допушта.