Policijski glasnik

ОТРАНА 386

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 48

гућност рада и супротио тим специјалним нормама, да би било могуће остварење опште норме. То захтева сама природа ствари и ко се боји да санкционише принцип »циљ оправдава средство« у наведеном смислу, тај нека покуша доказати »неморалност« горе наведених специјалних случајева, у којима је тај са своје злоупотребе иначе с правом озлоглашени принцип нашао несумњиве примене. Пошто смо тако одредили у чему се састоји основни принцип морала неКе нам бити тешко да решимо горе постављени проблем односа кривичне према моралној одговорности. На основу онога што смо горе изнели о захтевима Формаллистичког и садржајног морала на име није тешко увидети, да само под претпоставком тачности формалистичног морала о идентичности обе ове одговорности не може бити сумње, док на против под претпоставком садржајног морала о њиховој неидентичности не може бити сумње. Јер ако је Формалистички морал тачан, онда је одступање од моралних норми у појединостима немогуће, онда свака норма кривичног права мора бити строго морална норма, према томе само слободно одступање од правне норме може бити кажњено, т. ј. слобода воље у том је случају апсолутни постулат кривичне одговорности. Ствар стоји међу тим сасвим друкчије на становишту садржајног морала. Садржајни морал допушта одступање од моралних норми у појединостима, да би омогућио њихову реализацију у великоме, према томе норме кривичиога права не морају бити строго моралне норме, према томе не може се више захтевати да само слободно одступање од правних норми може бити казнимо, шта више принципијално узев, може се казнити свако одступање од правне норме, па било оно вољно или невољно, и све зависи од постављених циљева казне у колико Ке се невољно одступање од правних норми али исто тако од тих циљева зависи у колико ће се и вољно одступање од њих моћи казнити. Убиство у нужној одбрани, које допушта позитивно кривично право, потпуно је оправдано са гледишта садржајног морала и ако је оно произведено потпуно свесно и из слободне воље, кад је оно, као што смо већ споменули, са становишта строгог ®ормалистичког морала неоправдано. Као што садржајни морал дакле оставља у овом случају без казне вољно одступање од правно-кривичне норме, исто тако обратно садржајни морал допушта казну и за невољно одступање од правно-кривичне норме. Јер кажњавање тог невољног одступања допуштено је с једне стране принципијелно на основу општег логичког појма одговорности, пошто је свака ствар, која је једној датој промени узрок, за њу одговорна и онда, кад је у произвођењу њеном детерминирана, с друге стране опет садржајни морал допушта да се тако одступање казни, само ако то кажњавање одговара постављеним циљевима казне. Да би показали могућност тога кажњавања ми очевидно морамо ући у сам проблем задатка и разлога казне. Супротност између Формалистичког и садржајног морала налази свога израза и у учењу о разлогу казне. Јер као што је познато, представници кривичног права налазе равлог казне за учињено кривично дело или у гоме, што је овим последњим нарушен морално-правни поредак, који казном треба васпос-тавити, или у томе, што и кривца и остале чланове друштва треба кажњавањем првога опоменути на то да је у њиховом сопственом интересу да не руше правни поредак. По првима разлог казне је у томе што се згрешило (дша рессаћип еа1;), по другима у томе да се у будуће не греши (пе ресое1;иг), по првима разлог казне је непосредно у самом појединачном кривичном делу као таквом, (Уег^еПипвб^гаГе), ио другима разлог је њен ван појединачног кривичног дела као

таковог, у одржању самог правног поретка (2луескз1;гаГе). А ова супротност учењу о разлогу казне пада, кад се дубље у ствар погледа, уједно са супротношћу Формалистичког и садржајног морала. Јер ако је разлог казне у самој унутрашњој природи појединачног кривичиог дела, онда се тиме хоће да каже, да је појединачно кривично дело један неморалан акт, који као такав заслужује одмазду (Уег^еНип^), што олет гшшта друго не значи до захтев Формалистичког морала да се моралне норме имају сматрати као апсолутни принципи који се у сваком датом случају морају безусловно вргиити," пошто се само тако да оправдати захтев, да се свако одступање од кривично-правне норме казни без икаквог обзира на друштво или на даље понашање појединаца, који је кривично дело извршио. На супрот томе, као што садржајни морал, према самој унутрашњој природи његових норми, не тражи да се те норме врше безусловно у сваком поједином случају, већ само тражи да се као аоследњи циљ сваке људске радње истави општа норма његова, тако исто тај морал не захтева нити можо захтевати ни да се свако појединачно кривично дело казни. Јер казна као такова преставља и сама бол који трпи свесно биће а садржајни морал допушта причињавање бола једном свесном бићу само онда, ако тај бол има за циљ избегавање једног другог већег бола. Примењен на кривично право дакле садржајни морал може разлог кажњавању наћи само у спољашњим циљевима, који се тим кажњавањем имају да постигну, никако пак не у самом кажњавању као таковом. Као што се види на становишту садржајног морала разлог казне може се наћи само у циљу одн. спољашњем ци.љу њеном, она је оправдана само као циљна казна (Хлуескв^гаСе). Па пошто се да утврдити, да је становиште садржајног морала једино оправдано то је јасно, да само од детаљније одредбе циљева казне зависи, у колико ће кажњавање невољног одступања од правних норми бити оправдано. (наотавиће ое)

ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (НАСТАВАК) 2. Поред техничке тражи се још и правна способност од једнога лица па да може бити вештак. То значи, да сваки ко има потребну техничку спрему, није самим тим способан да буде вештак. Правна способност је, дакле, претпоставка без које нико не може бити вештак. Односно овога вреде ова правила: а) Правна неспособност вештака одређује се према неспособности сведока. То се види из другог одељка § 56. крив. поступка, који гласи: »који се у казнимом делу не могу за сведоке узети, не могу се ни за вештаке употребити." Према томе, законодавац, аналого одредбама о сведоцима, разликује а асолутну и релативну неспособност. Апсолутна неспособност обухвата све случајеве, т. ј. лице, које је апсолутно неспособно, не може се као вештак појавити ни у ком случају, док релативна неспособност обухвата само поједини случај, т. ј. релативпо неспособни не може бити вештак само у конкретном случају, а у свима осталима се јавља као способан. Неспособни су да буду вештаци, на првом месту, лица побројана у § 91 крив. пост. Од ових су у свима случајевима, т. Ј. апсолутно несцособна лица, која у времену у коме би требала да врше вештачење због телесне или душевне болести не иогу то учинити (т. 3. § 91Л. 'Гако исто су нсспо-