Policijski glasnik

ВРОЈ 51

ке, налазећи се у доцњи. према горе реченом одговарати купцу за ову штету, коју је непријемом волова претрпео. У опште сваки дужник по правилу одговара за сву штету, која је насгала услед неблагонременог испуњења обвезе, а поред тога мора и уговор испунити, осим ако је другачије у уговору предвиђено (§ 824 и § 553) или ако је испуњење обвезе уговорне немогуКно постало. Сем тога у уговору може бити и нарочито одређено: како ће последице наступити, ако дужник у доцњу падне (на пр. при продаји машина на отплату често се уговара, да се, ако дужник једну отплату благовремено не илати, цео дуг за приспео сматра, поверилао. дакле има права од један пут исплату целога дуга захтевати). г) У § 1333 аустр. грађан. законика, на који се наш законодавац угледао при доношењу нрописа у § 823., вели се: »Штета, коју је дужник своме повериоцу нанео задоцпивши се са уговореним плаћањем дужнога каиит&ла, накнађује се законом одређеним интересом (§ 995)«. А дворским декретом од 18 јануара 1842 године објашњено је, да се пропис § 1 333 примењује на сва новчана потраживања, било да ова потичу »3 зајма или из другог каквог правног основа, али не на такве тражбине, којима није предмет новац, већ друга каква ствар или служба, баш и кад се основ у зајму састоји. Међу тим наш законодавац је у месго израба кааитал употребио

СТРАНА 415 шири израз дуг. Како се дуг може састојати не само у томе, што ће се новац дати у зајам, него и у примању других обвеза, управљених на неко давање ствари или чињењр, то се онда по нашем § 823 може тражити по правилу накнада штете у свима случајввима. неблаговременог испуњења дуга, па ма из каквог основа он потицао (зајам, промена, кирија, испуњење тестамента и др.) и ма какав предмет дуга био (с1аге 1асеге, поп {асеге). Ко на пр. дугује 400 кгр. жита по уговору поравнања, па о року не преда ту количину повериоцу, дужан је овоме плаћати и законски интерес 6°ј ч као накнаду штете од рочнога дана за иоплату па до исплате. Овај законски интерес као накнаду штете у случају доцње плаћа дужник повериоцу онда, ако при углављивању дуга није било одређено, колики ће интерес дужник плаћати. А ако је интерес био одређен, али мањи од 6°ј 0 , онда дужник од рочнога дана па до исплате плаћа законски интерес (6°ј 0 ), а ако је одређени интерес био већи од законског на пр. 10°| о — онда ће дужник за све време доцње тај уговорени већи интерес плаћати. Јер уговарањем тога интереса, поверилац је у споразуму са дужником одредио, колико штете трпи тиме, што му се дуг не плаћа на време. (овршиће ое) Д-р Драг. Аран-ђеловиЂ.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ГШКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. Један срески писар пита: »Пресудом среске власти осуђена су четири лица на казну. По сабпнггењу пресуде сва четворица поднесу једну жалбу, и двојица положе прописну таксу а двојица не. Начелник срески наредбом својом, позове ову двојицу, да у року од 20 дана положе таксу, али они то не учине. него после 18 дана, по саопштењу пресуде изјављују протоколарно, да од жалбе одустају. Одмах за овим један од њих, да би избегао казну, побегне из тога места. и кад је доцније пронађен он се брани застарелошћу, јер је, вели, од првог саопштења пресуде па до дана његовог проналаска протекло више од три месеца и тако пресуда застарила. Питање је сада: ла ли је пресуда постала извршном према њему три дана по саопштењу, или се њена извршност има да рачуна од онога дана, кад је он од жалбе одустао својом изјавом код ореске власти. Моје је, међутим, мишљење, да последњи рад полицијске власти, у овом случају акт његовог саслушања. којим од жалбе сдустаје, а које је саслугпање изазвано наредбом среске власти прекида застарелост пресуде, и да се тек од дана његовог одустанка рачуна застарелост пресуде. Моли се уреднипггво, да извојш но овоме изнети своје мишљење. — На ово питање одговарамо: Никакво писмено, такси подложно, власт не сме примити непосредно од под-

носиоца без таксе, јер у том тлучају до тични чиновиик одговара по чл. 10. зак. о таксама. Према овоме вероватна је претпоставка, да је и жалба, о којој је реч.у предњем питању, дошла само иоштом, а никако друкчије. Узимајући да је тако и било у ствари, и да је у жалби обележено, за коју је двојицу такса обележена а за коју не, власт је требала да сматра, да жалба ове двојице и не ностоји, кад таксу нису пололшли, јер се по чл. 9. зак. о таксама, писмена без таксе остављају у архнв. и у смислу другогстава његовог и раописа министра Финансија од 2. октобра 1897. год. Прбр. 25058, узимају у обзир само* онда, ако сами донесу и положе таксу о року, којн је за жалбе или друге нравне радње одређен дотичннм законима. Позивање ореске власти наредбом да положе таксу, није имало ослонца у закону, јер се то чини у случајевима, кад је неко положио таксу, али недовољно (чл. 9. зак. о таксама). Према овоме, кад се по жалби ове двојице у опште није могло ништа радити, јер таксу нису допели сами у року од три дана, колико су по § 15. и 16, полицијскс уредбе имали право на жалбу, онда је према њима пресуда постала извршном на три дана по саопштењу, па се од тога дана и застарелост њена рачуна. Онај доцнији рад власти, ко.ји је незаконит у опште, јер му није било места по чл. 9. поменутога закона, не утиче на рок о застарелости пресуде. Према овоме, истицање застарелости од стране осуђеног мора да се узме у обзир, јер се може одговарати ако се изврши пресуда која је застарила, ма да се јјасно види, да је дотично лице свесно и намерно удешавало да изигра среску власт у овој ствари, па у томе и успело.

11 ■Суд општине камичке, актом својим од 18. септембра ове год. Бр. 1026, пита: »Поједини гра^ани ове општине, исекли су своје бранике што су их имали у јадном планинском крају ове. општине и гору распродали, а сада хоће да подижу младу гору на истом месту. па траже и од полицијске и од општинске власти да изда налог, да се козе не пуштају у овај крај општинског синора, докле се гора не обновн Ови грађани, који хоће да обнове своје бранике и траже забрану пуштања стоке, имају норед ових браника и друге, а тако исто и њиае и ливаде и преко свега овога, кад се усеви дигну, прелази туђа стока, као што и њихова прелази преко туђих имања. У закону о шумама нема одре1)еног прописа за ове случајеве, те је суд у недоумици шта треба да ради у овом случају, па за то молн да му се објасни: 1. По коме се закону може издати наредба грађанима, да своје козе не пуштају у туђе забране или места која они поглумљавају; 2. Може ли се и са којих разлога одбити захтев грађана , да извесна своја земљишта пошумљавају ?«' — На оно питање одговарамо: И по грађанском закону уживање сопствене имовине не претпоставља никакво ограничење, а и по чл. 78. закона о шумама у вези са чл. 79. става другог и чл. 84. истог закона. приватни сопетвеници шума и подмладака глумских имају неограничено право располагања са својом имовином. Прама томе, кад неко хоће извесно своје земљиште да ношуми, власт је дужна да сузбше сваки насртај на то његово имање.