Policijski glasnik

БРОЈ Ј

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 3

или никако не може извршити или је извргаење скопчано о тешкоћама. Иследник ће овим овојим дужностима моћи одговорити само тако, ако пред собом буде имао јасну слику целокупне истраге са свима оним местима, која имају вештаци да расветле. Наш законик ништа не говори о томе, да иследник при стављању питања вештацима треба да узме у обзир и предлоге странака. Несумњиво је, да се из ћутања законика има извести, да за иследника не постоји дужност да странке извештава о вештачењу и о иитањима које се имају вештацима постављати, јер наша истрага није контрадикторна, већ је V њој иследник главни субјекат, који сам одлучује о свима иследиичким радњама. Али, поред свега тога, иследннк је дужан да води рачуна о захтевима како обвињеног тако и тужиоца, кад су ови сами управили те своје захтеве, који се односе на питања вештацима. Од оцене иследника зависи, хоће ли усвојити предлоге странака или не. Улога иследникова при руковођењу вештачењем не састоји се само у „означавању предмета® и »постављању питања. 11 Сем тога, иследник има да контролише рад вештака. Овамо нарочпто долази старање иследниково, да не остане ннједна важнија чињеница неопажена; дакле, да вештачење тече правилно по самом закону, као и то да сва опажања уђу у протоко. Али, иследник није позван да се меша у чисто техничку. страну вештачења; он не може утицати на техничке методе, којима се вештаци служе. У таквом мешању и утицању, дакле, и не састоји се контролисање вештачења, јер такву контролу може вршити само онај, који има бар исту спрему коју и вештак. Ово опет не значи, да иследник може бити потпун лаик. Напротив. Да би иследник могао одговорити својој дужности, т. ј. да би могао поставити потребна питања и упутити вештачење правилним путем, као и да би могао разумети и контролисати резултат вештачења, потребно је да има нека техничка знања, без којих се не би могла савесно и корисно водити кривична истрага. За то су иследнику нарочито потребна знања Судске Медпцине. На захтев вештака иследник је дужан да им саопшти све оно, што они сматрају да је за давање мишљења потребно. Вештаци, према томе, могу на првом месту тражитн, да им иследник саопшти из акта истраге оно што им је потребно ради расправљања оних околности о којима они имају да даду своје мишљење. Могу они од иследника тражити и сва акта истраге, ако се само то покаже као неоиходно за давање мишљења. Све ово и наш законик ставља у дужност иследнику у другом одељку § 58, али само са једним ограничењем. Иследник је, на име, дужан показати акта истраге вештацима, »ооем ако се иследник не би сумњао да ће се тиме моћи ислеђење осујетити« (§ 58). Бојазан иследника, да ће се саопштењем аката истраге вештацима осујетити сама истрага, није у довољној мери оправдана. Истина је, да иследник и у овом погледу треба да буде пажл>ив и да вештацима без нарочите потребе не саопштава акта истраге. Ова бојазан пре има друти смисао. Постоји бојазан, да у тежим случајевима или кад су вештаци непажљивији, не буду наведени на извесно мишљење признањем, сведоџбама сведока или каквим другим изјавама које у актима нађу. Може се, дакле, десити, да вештаци заснују своје мишљење на изјавама које су у актама нашли, а не на посматрању предмета и на законима своје науке или вештине. Због те бојазни иследник треба врло обазриво да поступа при саопштавању акта истраге. Стога се иследнику има преиоручити, да од вештака тражи да му тачно назначе све оно, о чему желе ближе обавештење, и да им овај тада саопшти само она места из акта, која се

односе на тражена обавештења. Сва акта истраге показаће иследник вештацима само онда, ако се то покаже неопходним за давање мишљења. Према овоме, од вештака треба тражити најпре да виде предмет вештачења, како би увиђајем дошли до самосталног мишљења о томе предмету, па тек после им допустити читање аката. При саопштењу акта иследник треба вештацима да скрене пажњу на ове оно, што поједине исказе, н. пр. сведоџбе сведока, чине сумњивим, као и на то да им сви ти нскази могу помоћи да боље виде ствар, да они никако на основу њих немају дати своје мишљење већ само на основу правила науке или вештине. Ако вештаци нађу, да је за давање што тачнијег мишљења потребно извидети још неке околности, које нису ислеђење, могу они тражити од иследника да и те околности иследи. Тако они мо^у тражити да се испитају сведоци о неким околностима, које су им потребне. Може н. пр. код питања, да ли је смрт последица тровања, преглед леша и утробе да не буде довољан за давање поузданог мишљења. Могу вештаци тражити да знају, какав је знак умрли показивао непосредно пред своју смрт, а ово опет могу сазнати само тако ако се испитају сведоци који су те знаке опазили. Нследник је дужан да испита те сведоке и да њихове исказе стави вештацима на расположење. Исто је тако иследник дужан вештацима да стави на расположење и све предмете, који вештацима могу корисно да послуже за давање мишљења. Тако н. пр. вештаци могу тражити оруђе којим је извршено кривично дело ради поређења с повредом. И ако наш законик ништа не говори о овоме, несумњиво је да вештаци имају нраво тражити све ово од иследника, јер то захтева интерес проналажења истине. III. Све што вештаци приликом вештачења нађу, дужни су да ставе у протоко. Код вештачења треба увек разликовати две ствари: 1. наход и 2. мишљењв. Наход је оно, што је било предмет непосредног чулног опажања вештака, т. ј. све оно што су вештаци при вештачењу опазили, н. пр. код телесне повреде: величина повреде ио дужини, ширини и дубини, облик, изглед, место повреде. Законик у § 50 наређује, да се наход, т. ј. све што су вештаци опазили, одмах стави у протоко. Ако је вештачење вршено у присуству иследника, вештаци ће свој наход или сами диктирати деловођи или ће га усмено саопштити иоледнику, који ће га опет издиктирати деловођи. Ако, међутим, вештачењу није присуствовао иследник онда ће вештаци сами наход ставити написмено. Иследник је дужан да пази, да се наход одмах на месту вештачења стави у протоко стога да не би настао неспоразум или сумња да нешто није ушло у протоко, ако би се то доцније и на другом месту радило. Дужност је иследника овде да пази, да као наход у протоко уђе све што је било предмет опажања. Вештачко мишљење јесте закључак , који вештаци на основу науке или вештине, извлаче из онога што су опазили н. пр. да није повреда, коју су вештаци прегледали, смртоносна. Мишљење вештака, опет састоји се из два дела: 1. из самог закључка или изј аве, која је суду или иследнику потребна, и која обично садржи одговор на какво питање, н. пр. изјава вештака да је једна повреда смртоносна, и 2. из навођења основа, са којих су вештаци дали онакав закључак или изјаву. Вештаци су дужни и своје мишљење заједно с основима да ставе у протоко. Поред закључка дужни су они, дакле, да кажу и све основе, т. ј. правила или законе извесне науке или вештине, помоћу којих су дошли до наведеног закључка. (наетавиће ое) Д-р. Бож. В. МарновиЂ.