Policijski glasnik

БРОЈ 4

ција вршена, да ли су секцију вршила два лекара или само један и зашто, ко је секцији присуствовао од стране власти. После заглавл>а долази спољни а за овим унутрашњи преглед који се у протоколу означавају словима А и Б. Ту вештаци морају навести све органе, које су прегледали и што потпуније да опишу све учињене находе. Одељци о главним дупљама човечијег тела (лобања, грудни кош и трбушна дупља) имају бити снабдевени римским бројевима, а находи на појединим органима арапским бројевима, који имају тећи редом од почетка до краја протокола (Правилник стр. 5 и 6)., Пошто су лекари написали протоко, дужни су они на основу резултата добијеног приликом секције да даду своје мишљење. Мишљење са разлозима могу они дати или одмах на истом протоколу, у коме се случају на средини табака, а одмах испод већ написаног протокола. има да стави „лекарско мишљење«, или опет могу они то мишљење дати и накнадно, ако је у питању какав тежи случај. II онда, кад лекари своје мишљење дају накнадно, иследник од њих треба да тражи одмах мишљење бар о ономе о чему могу одмах дати или у онолико у колико га могу дати. Закључци лекарског мишљења треба поглавито да се ослањају на објективни наход, утврђен у протоколу секције, а за тим и на податке ислеђења. Лекари су дужни да све закључке у своме мишљењу мотивишу што разумљивије и логичније тако, да то може разумети и нестручно лице. Они ће се увек позивати на одговарајући број, под којим је у секционом протоколу прибележен објективни наход, на основу кога свој закључак изводе. Ако се буду користили подацима истраге, поменуће и то изречно у своме мишљењу. Они имају и на питања, која им је иследник поставио, што потпуније одговорити у своме мишљењу, или имају павести разлоге, зашто то нису могли учинити. Ако се у тумачењу каквог секционог находа или у закл>учцима између лекара појави несугласица, онда су дужни обојица поднети одвојена мишљења (Правилник стр. 19 и 20). Најважније питање, које лекари имају у своме мишљењу да реше, јесте питање о узроку смрти. Они ту имају тачно да одреде, да ли је и у колико је извесна радња неаосредни или иосредни узрок смрти једног човека. Непосредни, прави или физиолошки узрок смрти јесте онај процес у телу, који је уништио живот; а узрок тога узрока јесте посредни или физички узрок смрти. Тако н. пр. ако је смрт наступилд услед повреде једне од важнијих артерија, то је ту нелосредни узрок смрти изнемоглост услед губитка крви, а посредни узрок смрти је пресецање артерије. 4 ) Да би лекари у конкрегном случају могли одредити узрок смрти, законодавац је у § 62 прописао питања, која им иследник има да постави и на која они имају да одговоре. Кад лекари нађу да на лешу има повреда, онда они по § 62 имају на првом месту да расправе ова питања: а) да ли је смрт наступила услед нађеиих повреда; или б) услед другог каквог узрока, независног од повреда. Ако је утврђено, да је смрт наступила услед нађених повреда, нанетих радњом другога (виновника), онда лекари имају још да одговоре и на ова питања: а) да ли је та виновникова радња сама по себи, због своје опште природе, проузроковала смрт, т. ј. да ли се она у опште има узети за довољан узрок смрти, н. пр. убод ноасем у срце, или б) да ли је та радња пј ?оузроковала смрт због телесног својства или особеиог стања у коме се повређени налазио, н. пр. због болести, пијанства и т. д., или в) да ли је смрт проузрокована због случајних окол*) Ки1Г, Согшпеп1аг I 176; Мауег, Соттеп1аг I 455.

СТРАНА 27

ности, под којима је та радња извршена. Ово је случај кад ианесене повреде нису довољан узрок смрти, кад оне по правилу не проузрокују смрт, већ само изузетно, т. ј. кад је радња којом је повреда нанесена извршена под неповољним околностима, независним од ње, н. пр. кад је повреда нанесена у време кад владају заразне болести. Из § 62 не може се извести, да се лекарима не сме поставити ниједно питање више. Сем ових иследник може поставити и које друго питање, само ако то нађе за потребно с обзиром на конкретни случај. Тако ће н. пр. иследник моћи у неким случајевима поставити и овакво питање: да ли би смрт могла бити отклоњена да је благовремено указана помоћ и др. Одговори на сва ова питања могу бити врло важни по томе, што судији дају довољну грађу за оцену једног другог питања, а то је: да ли је виновник са злом намером радио или не, т. ј. да ли је имао намеру за убиство ? Питање о злој намери. о томе да ли је виновник при предузимању радње могао предвидети смрт као последНцу, јесте правно шттање које има да реши судија а не лекари. Према томе, ако се утврди да је радња по својој природи смртоносна, н. пр. оптужени је отсекао главу убијеноме, то се неће моћи лако поклонити вера његовом исказу, да није имао намере да убије, јер је у таквом случају могао предвидети да ће смрт наступити. Сасвим ће другаче бити ако се утврди да је смрт наступила због особитог телесног својства (н„ пр. због необично танке лобање) или због случајних околности. У тим случајевима ће оптужени с успехом моћи доказивати, да није предвиђ^о да ће из његове радње произићи смрт, и да према томе није имао намере за убиство. 5 ) II. Од обичног убиства законик нарочито издваја детоубиство и о њему говори у § 63. Детоубиство по § 164 каз. зак. јесте убиство детета од стране матере за време порођаја или после порођаја за 24 сата или ако је мучно стање породиље дуже трајало и после 24 сата. Предмет овога кривичног дела јесте новорођено дете, а виновник може бити само мати. Да би се могло утврдити постојање детоубиства, од нарочитог је значаја гштање: да ли је дете живо рођено ? Стога законик и наређује у § 63, да се при подозрењу детоубиства, поред осталог, има да расправе ова два питања: а) је ли дете живо рођено, и б) је ли за живот било способно, За преглед и секцију новорођене деце важе иста правила која важе и за остале лешеве. Једина се разлика састоји у томе, што код сваког новорођеног детета треба тачно одговорити на питање, да ли је дотично дете рођено живо, и, ако је рођено живо, колико је приближно после рођења живело и шта је био узрок његове смрти. Одговор на питање, да ли је дете живо рођено, зависи на првом месту од илуКне пробе. Ова се проба оснива на искуству, да удисање ваздуха мења обим, боју, консистенцију и специФичну тежину Феталних плућа. Констатовање удисаног ваздуха у плућима, допушта закључак, да је дете живело. Оба плућна крила треба расећп на ситне комадиће, спустити у простран суд напуњен хладном водом, н видети да ли сви делићи пливају и у колико су склони да потону. (Правилник стр. 25.) Поред свега овога, плућна проба није необорив доказ да је дете живело. Данас је науком доказано да је дете могло дисати и пре но што је потпуно рођено, као год што је дете могло бити живо рођено а да није дисало. Сем тога, ваздух у нлућа може допрети и вештачким путем, 'а плућа могу пливати и услед "'} Ово су елучајеви квалификованог признања из § 228, о којима ће доцније бити винте речи.

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК