Policijski glasnik

ВРОЈ 6

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 43

ПОГРЕШНА ПРИМЕНА § 59. тач. 4. и § 59. т. 7. т^азн. зач. Глава V казнендг закона, у којој ое говори о олакшавајућим и отежавајућпм околностима, од особите је важности у систему казненог права. Њена се важност нарочито огледа у утицају појединих околности на одмеравање казне у границама максимума и минимума, који је принцип одређивања казне усвојио наш закон. С погледом на принцип казненог права, да се казна има индивидуалисати према сваком кривцу с обзиром на његову кривичну радњу и величину кривице, испољене у истој радњи. овако поступање нашега законика налази опште одобравање. Њиме се даје судијској оцени кривице шире поље рада при индивидуалисању кривице и одмеравању казне, а од особите је важности то, што стицање више околности, било оних што олакшавају кривицу, или оних што отежавају, знатно мења у опште — т аћвЂгас^о — запрећену казну за извесно т сопсге1;о извршено кривично дело. Из овога се јасно види, колико је интересна и колико пуна одговорности дужност судије при изрицању правде, и колико се од њега с правом може захтеваги, да тачно зна и утврди значај и прави домашај оних околности, које утичу на индивидуалисање казне. Циљ је ових редова, да изложе правни значај двеју олакшавних околности: доброг владања и признања, оних околности, скојима сеу судској пракси најчешће срећемо, и које на величину казне имају највећп утицај а за које налазимо, да се делом погрешно разумевају како од стране судова, тако и, што је сасвим природно, од полицијских власти. Не упуштајући се у истраживањеузрока погрешном тумачењу ових одредаба, јер се ту има посла само са произвољним претпоставкама, ми ћемо овде само изложити њихово погрешно тумачење с обзиром на законске прописе, и скренути пажњу на штегне последице од даље погрешне праксе. а). Добро владање. У § 59. т. 4. казн. зак. каже се овако : »Ако се кривац пре учињеног дела свагда добро владао, или се из поступања његовог при самом делу или и после овога види, да није сасвим покварен и неваљао човек. к Овде се предвиђају две ствари, чији је значај различит, али производе исто дејство. С једне се стране захтева, да је утврђено: да се кривац пре учињеног дела добро владао, док се с друге стране (»или«) ставља на равну ногу случај, кад се тврди: да кривац није сасвим покварен и неваљао. Оцена о томе, кад се има извесно лице сматрати, да је доброг владања, по мишљењу судске праксе, није апсолутна и неограничена, и предата искључиво судији у руке ; она је ограничена једним нарочитим законом, који, по нашем мишљењу, нема ничега заједничкога са казненим законом, и тако рећи одузета донекле од судије, јер га спречава у неограниченој примени казненога законика, према значају његових

одредаба, имено законом о општинама, чл. 16. т. 3. - Ту управ није казато, које је лице доброг владања, јер се полази од презумције, да су сви људи доброг владања, већ се каже, која лица нису доброг владања. То је набрајање извршено исцрпно и обухвата два случаја: а) нису доброг владања они, који су били осуђивани за проста из користољубља учињена злочинства и преступе, док не поврате грађанску част, и б) они, који се налазе под судским ислеђењем због под а. именованих дела, док се не оправдају. И ако нигде није казато, да ће овај закон бити меродаван свуда за оцену владања, ипак су наши судови узели њега за основицу, ма да је у њему одређење рђавог владања Формулисано у једном сасвим другом циљу, о чему ће ниже бити речи. Већ у погледу утврђења другог <»акта: покварености и неваљалости кривчеве, суд је слободнији у оцени, јер није при том везан ни за каква правила. Све што се од судије тражи, то је, да у разлозима своје пресуде изложи по чему сматра, да лице није покварено или неваљало, ако се на тај Факат као доказ удара тужбом државног или приватног тужиоца. За ту је оцену меродавно једно нарочито време: време извршења дела и време после извршеног дела, т. ј. понашање — поступци кривчеви у то доба. Ако се из њих види, да кривац није сасвим покварен или неваљао човек, то се има узети исто тако, као и да је он доброг владања. Кривацможе у ствари бити и покварен и неваљао у извесној мерц, али та поквареност не сме бити потпуна, јер закон вели » сасвим " покварен. Само ово излагање довољно је, да представи: колико је неподесна оваква стилизација § 59. т. 4. к. з. Док се сједне стране захтева, да се кривац свагда. добро владао дотле се на другој страни отступа од те строгости, па се Фаворизира поквареност кривчева тиме. што се допушта постојање извесног степена покварености и изједначује у дејству са постојањем дуготрајног доброг владања. Ствар постаје у толико деликатније природе, ако се утврди, да кривац није доброг владања, али се опет утврди, да се приликом извршења дела и после тога, није показао као »сасвим покварен«, ма да је увек, па и приликом извршења дела и после истог био довољно покварен и неваљао. Појам доброг владања односи се на време до извршења дела, док се поквареност цени само према времену од извршења дела па на даље. При свем том поквареност служи за основицу утврђења ранијег рђавог владања и искључењу постојања околности доброг владања. На једној страни ранија минимална поквареност кривчева, н. пр. што је осуђен због каквог багателног из користољубља извршеног преступа, повлачи за кривца не само губитак олакшице из § 59. т. 4. већ му ствара нарочиту отежицу из § 65. т. 5. — што је раније кажњен, — док на другој страни знатно већа поквареност напр. при каквој тешкој телесној повреди, којом је изломљена рука или нога повређеном, не производи никакву штетну

последицу за кривца, у смислу отежавне околности, само због тога, што је рецимо кривац био толико присебан, да повређеног одведе лекару или зовне лекара, да га лечи, или код побачаја треће лице, пошто је дало жени какво средство да побаци, из страха од њене смрти при побачају позове лекара у помоћ. Ова далеко већа поквареност, која се паралише често не вољом кривчевом, већ стицајем прилика, страхом или препреденошћу кривчевом, не производи никакво штетно дејство у погледу кривице, јер не носи обележје потпуне покварености, већ може још да се узме, да је кривац доброг владања, да има дакле олакшавну околност. При примени овог законског прописа наши судови нису тако скрупулозни. Они се чак шта више и не обазиру довољно на законски пропис, а нарочито после одредбе закона о општинама у погледу доброг владања. Док се у § 59. захтева, да се кривац свагда добро владао т. ј. од времена апстрактне до времена конкретне урачуњивости, при чему није изближе казано, шта се разуме под добрим владањем, дотле је по зак. о општ. за ову оцену доброг владања меродавна судска осуда и то за нарочита дела, а ова околност (§ 65. т. 5. к. з.) застаревапрема §§ 78. и 74. к. з. као и само дело или пресуда (одлука Опште Седнице Касациог Суда од 12. VIII. 1905. Бр. 6777), из чега излази: да није потребно бити ,>свагда к доброг владања већ само за онолико времена од извршења дела у назад, колико треба да је наступила могућност застарелости раније осуде. Према томе значај доброг владања, и његов појам како је регулисан нашим казн. законом и зак. о општ. није добар и било би желети, да се судској оцени остави, да ли ће узети, да је извесно лице доброг владања или није, да ли је покварено и у коликој мери или не. Одредбе наших закона не само да су противне једна другој и без дубљег разлога, већ дају могућност за неправедну примену казне, пишто судови сматрају да су просто везани законом о општинама, да усвоје постојање доброг владања увек, чим нема осуде за тамо именована дела. Ово схватање судова је стално и без изузетака, па се и не мисли да би се друкчије могло узети, ма да томе ништа не стоји на путу. Ево разлога за то. Закон о општинама је специјални закон, који нема задатак да доноси допуне одредбе казненом законику, нити може служити као споредни казнени законик у смислу општег казненог законика. Одредба чл. 16. зак. о општ. има други значај; она је с тога тога редигована што се хтело, да се извесна лица, имено судом осуђена за извесна дела, искључе из уживања извесних грађанских права, имено исељавања из општине а при том се није ни помишљало, да се у опште да кривично-правни појам доброг владања, о коме говори § 59. т. 4. Ово се још јасније види из чл. 16. т. 3. под б. зак. о општинама, где се вели, да је исељавање забрањено и ономе, који се