Policijski glasnik

БРОЈ 9

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 75

в) Постављена питања не смеју бити ни каациозна. ни сугестивна, 6 ) Капциозна, лукава или варљива питања спадају у врсту нејасних питања. То су таква питања, која обвињеног могу навести да даде такав одговор, којим он и противно својој вољи изгледа да потврђује да је извесна чињеница истинита. у капциозна питања спадају нарочито таква питања, у којима се једна чињеница, коју обвињени пориче или је бар још није признао, сматра као већ призната или утврђена, па се после тога обвињени пита о нечему што треба да потврди или не потврди, н. пр. кад се обвињеном због крађе, који ову није признао, постави питање да ли су још код њега покрађене ствари. Код овога се питања, дакле, полази од претпоставке, као да је обвињени признао крађу, што у ствари не стоји, и што се тек потврдом постављеног питања, жели да дође до признања, да је обвињени извршио крађу. Сугестивна питања су таква питања, која обвињеном у напред кажу, какав се одговор жели од њега да добије, стога се таква питања не смеју ни постављати. Тако н. пр. сугестивно је питање: јеси ли ти ножем повредио А? или, ти си ножем повредио А? Обвињеном се има поставити овако питање: чиме си ти повредио А? Наш законик, истина, не говори о капциозним и сугестивним питањима али је несумњиво, да они не треба да буду ни капциозна ни сугеотивна. Овака питања су недопуштена стога, што су она, као што се види, нејасна питања, а ова законик изречно забрањује. Сем тога, признање, које би се на овај начин добило, било би недовољно, несвесно дато, и било би учињено простим потврђивањем, што све по § 225 крив. пост. није довољно за доказну вредност признања. Па ипак, и у забрани има разлике између капциозних и сугестивних питања. Та се разлика састоји у томе, што се капциозна питања не смеју постављати, док се сугестивна питања не могу апсолутно забранити. Она се не могу избећи само онда, кад се од обвињеног ни на који други начин не може да добије одређен одговор. г) Свако питање треба да садржи само оно што је потребно. Ако обвињени каже, да није добро разумео постављено му питање, или кад његов одговор не одговара питању, онда је иследник дужан да понови питање, и тек што на ово питање буде одговорио, требадастави у протоко (§ 148). Према в ) КИка, Тћа11>ез1апЛ 136; КТГ, Соттеп1аг I 291; Уасћаггае, II 247; Мауег, Соттеп1аг I 708.

томе, иследник не треба да жури с питањима, јер се обвињени може да збуни и може услед неразумевања питања, да да нетачан одговор. Законик даље наређује, да иследник причека обвињеног с одговором, т. ј. да му остави неко време на размишљање, кад се пита о каквој околности која се одавно догодила (§ 148). Због тога, што се јавља понекад потреба, да се питање понови, боље је најпре добити одговор па онда и само питање стављати у протоко. Законодавац у § 148 наређује иследнику, да назначи у протоколу свако особито узбуђење, које на обвињеном примети при постављању питања или при одговору. Како и невин може бити у узбуђењу кад се пита, то је иследник дужан да нађе прави узрок узбуђењу ; он је нарочито дужан да обрати пажњу на то, да ли узбуђење долази услед тога што је обвињени свесан своје кривице или услед природне плашљивости и слабости. Иследник, према томе, требадаобрати пажњу на пол, здравље, узраст и дотадашње држање обвињеног, па ако н. пр.нађе да јз обвињени женскиње, које први пут долази иследнику и да је било збуњено чим је ушло. онда се узбуђењу, које се јави и при одговарању, не може придати никакав значај. Ако је, међутим, обвињени човек, који је за све време испита био миран и хладан, и наједаред, услед тога што му је једно питање постављено или што му је једна ствар показана, збуни се, поцрвени, или почне да муца, онда се као вероватно може узети, да је узбуђење дошло из свесности о својој кривици. У првом случају дужан је иследник да охрабри обвињеног, а у другом да забележи у протоко све што је опазио, као и свој суд о томе. Ово је бележење потребно стога, што се према примећеном узбуђењу може оцењивати вероватноКа његовог исказа. Не само на узбуђење него и на целокупно држање обвињеног треба иследник да обрати пажњу. Тако н. пр. треба обратити пажњу на то, да ли обвињени бледи, црвени, дрхти, да ли је миран или неучтив, да ли брзо или лагано одговара, да ли има обичан поглед и т. д.'), јер је све то потребно како за оцену карактера, тако и за оцену кривице обвињеног. На све ово треба нарочито да обрати пажњу и суд кад на главном претресу испитује оптуженог, јер држање оптуженог може да утиче на суд приликом доношења пресуде. (наставиће се) Д-р. Бож. В. МарковиЂ.

') Пи1 {, Соттеп1аг I 300.

БЕРТИЛ.0НАЖ И ДАКТИ10СК0ИИЈА

Питање о практичној надмоћности дактилоскопије над бертилонажем, и обратно, које се у току последњих година, а нарочито од последњег криминалноантрополошког конгреса (Турин. 1906 гЛ живо претреса међу стручњацима заидентификацију, појавило се,„ најзад, и у нашој стручној литератури. У другој половини прошле год. г. Васа Лазаревић, врншлац дужности члана Управе града Београда штампао јеу»Архиву за правне и друштвене науке®, и из овог прештампао у засебну књигу свој рад: »Дактилоскопија — метода за утврђивање идентичности код људи«, у коме је у кратко изнео историјски развитак, суштину и примену дактилоскопије у

разним државама, и предложио да се она примени и код нас у Београду, у Антропометријско-Полицијском Одељењу, упоредо са бертилонажем. Ну и поред овог предлога г. Лазаревић мисли — то се из његове књиге јасно види — да је дактилоскопија у стању да потпуно замени бертилонаж, т. ј. да замени све досадашње методе идентиФиковања, које је Бертилон генијално усавршчо и комбиновао са антропометријским мерењем. Књигу г. Лазаревићу критиковао је г. Добривој Бакић, секретар Антропо.метријско-Полицијског Одсека у Пожаревцу у бр. 45 46, 47 и 49. »Полицијског Гласника 8 за прошлу год. исправљајући, у главноме, нетачно мишљење г. Лазаревићево о вредности бертилонажа и дактилоскопије, а на ову критику г. Лазаревић је доста жучно одговорио у бр. 3. и 4. истог листа од ове год.

Неупуштајући се у детаље, и имајући у виду само главну ствар, морамо одмах изјавити, да су и г. Лазаревић и г. Бакић доста једнострано схватили и бранили своја мишљења, и ла бертилонаж никако није на издисају као што мисли г. Лазаревнћ. Напротив, и бертилонаж и дактилоскопија позвани су да, комбиновани, послуже као будући интернационални систем за идентификовање лица и лешева, поглавито криваца, као што ће се видети из даљег излагања. * * * Шта је идентитет, и колика му се вредност придаје у данашњем кривичном правосуђу, изнели смо у нашој књизи »Бертилонаж®. У допуну и за доказ тачности овог нашег изношења наводимо овом приликом речи једног познатог криминалисте. д-р Е. Стокиса, судског лекара из Лијежа.