Policijski glasnik

зривости ; убице и ако су обично дрски, нису увек толико предострожни и то је оно што допушта да се пронађу. Чиновник судске полиције који први дође на место злочина, дужан је да предузме хитно све мере које су потребне да се спречи да светина не поплави ово место. Казали смо већ да је од велике практичне користи да се у пољу постави ограда која ће да штити приступ. Пошто то учини, он је дужан да полако прегледа сам ово земљиште, посматрајући га пажљиво, јер ако би био непажљив, могао бп да својим сопственим корацима уништи и исквари какав отисак који је често драгоцен. Да би отклонио сваку могућу забуну иследника који је позван да га заступи даље у истрази, да би испитивање представио што јасније, разумљивије и згодније, може да обележи неколиким кочићима одстојање пута којим је ишао, тако да им представи место злочина онако како га је убица оставио, и да се никакав туђ отисак не меша са отиском од корака жртве и убице као јединјШ отиском који је потребно проучити. У осталом, питање који су од ових разних отисака, отисци који су остављени корацима убице, у већини случајева лако је решити ; пре свега добро је утврдити отиске од корака жртвиних који се могу утврдити помоћу обуће коју жртва има, упоређујући је са отисцима ; њихово упоредно испитивање допустиће баш да се у извесним случајевима сазна какав је био положај убице и жртве кад је жртва била нападнута, да ли му је била окренута лицем или леђима, да ли гајемогла видети или није и т. д. и т. д. Један кроки, у коме би Фигурисао пут којим су ишли убица и његова жртва, означен по узајамним отисцима њихових ногу, изгледа нам да би имао извесног интереса; то би била у неку руку фотограФија хода сваке активне и пасивне особе у сцени, у моменту кад се иста догодила; устезање, тумарање, опрезност и лукавство убице на терену, који вреба своју жртву резултовало би из овог малог рада, који би и ако је прост, могао дати корисне елементе за тачну и верну реконституцију сцене. У серијн отисака који се показују на земљишту, они који су констатовани код леша, пружају највише доказа, и заслужују највећма пажњу. Ако се ови отисци односе на више разних корака, отуда ћесе добити закључак да је злочин дело више лица, индикација која се сазнаје према броју и разноликости констатованих отисака и која ће бити од највеће вредности за истрагу. Примењујући на ову последњу хипотезу, идеју коју смо изразили горе, држимо да би био апсолутно интересан Један прегледан табло путева којима су ишли жртва и саизвршиоци убиства, онакав какав резултује из узајамних отисака њихових ногу, на месту злочина. Више или мање активна улога свакога од учасника у сцени, њено устезање, пипање, резултоваће из овога рада чије би испитивање било од неоспорног практичног интереса.

Кад је жртва подлегла ван свог домицила, на извесној даљини од истог, на пример, у пустом пољу, које је удаљено од сваког стана, треба испитати у каквим се околностима она налазила тога дана, у том часу, на месту злочина. Да ли је то место њено уобичајено место шетње или је ту дошла случајно ? Да није ту домамљена на какав лукав начин од убице, на какав састанак, као што је било код убиства сајџије Ветара и вратара Гу®е ? Темељно испитивање места злочина, приступа истом, његове околине, његових излаза, путова који су око њега или који му служе и отисака корака жртве чији ће се траг терати, па ма колико да је нејасан, сумњив, дотле док се потпуно не изгуби, често ће растерати сваку тајну; исто тако и трагови корака убице требаће да буду предмет слпчне студије; треба их терати док се виде, означити њихов правац, потрудити се да се опет ухвате кад хоће да се изгубе, у пољу, на крају оближњих путева. Једном речју. ова студија отисака ногу, кад је разумно извршена, може да објасни, коментарише сцену, да покаже да ли је било борбе између убице и жртве и број убица који су участвовали у акцији; она може још да обавести иследника о околностима које су позвале жртву на место злочпна, на пут којим је ишла она т. ј. жртва и кривац или кривци долазећи на место злочина и којим су правцем ови послењи отишли по извршеном злочину са места извршења, што је одвећ важан детаљ. (наставиће се) с француског, Милош М. СтанојевиЂ. судија.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ЈЕВРЕЈСКД ДНМПА

(ПАСТАВак) Шерлок Холмс — Арсен Љшен Одмах у почетку Внлсон и Холмс наиђоше на горње речи, које беху исписане крупним словима. Они се приблпжише: неколико група људи иђаху једна за другом, носећи у руци тешке гвоздене штапове, којима лупаху сложно по тротоару, а на леђима ношаху огромне плакате. на којима се могло читати: Дуел Шерлок Холмс — Арсен Липен. Долазак енглеског шампиона, Чувени детектив се упушта у мистерије из улице Мирило. Читати детаље у новинама „Одјек Француске". Вилсон климну главом : и ми, Шерлоче, уображавамо да радимо инкогнито! Не бих се изненадио ако би нас републиканска гарда сачекала у улици Мирило, да нас свечано прими уз здравице и шампањ. — Кад се усиљавате да будете духовити, додаде Шерлок, ви вредите за двојицу. Он се приближи једном од ових људи са простом намером да га шчепа својим снажним рукама и да га заједно са плакатом састави са звмљом. Ромпла св међутим с купљаше око ових плаката шалећи се и смејући се. Пошто је Холмс савладао своју жестину, рећи ће једноме од тих људи : -— Кад сте најмљени за тај посао ? — Ово јутро. — А од кад сте отпочели ту вашу шетњу ? — Од пре једног часа. — Објаве су биле, дакле, раније готове ? гг Наравно .... кад смо јутрос дошли у агенцију, ми смо их већ тамо затекли. Дакле, Арсен Липен је предвидео да ће Холмс примити битку. Шта више, писмо које је Липен писао потврђује да је он желео сукоб и да је већ спремио илан да се још једном опроба са својим противником. Зашто ? Какав гајемотив нагнао да отпочне понова борбу? Шерлок застаде за једну секунду. Липен мора да је заиста сигуран у победу, кад показује толико цинизма, и зар овај мој долазак одмах после првога изазивања не значи пасти очигледно у замку ? Хајдмо Вилсоне ! Кочијаш, улица Мирило Бр. 18. викну Холмс енергично. Са надутпм венама и стегнутим песницама, као човек спреман за боксирање, Шерлок ускочи у Фијакер.

Дуж целе улице Мирило уздижу се луксузни хотели, чије задње Фасаде гледају у парк Монсо. Једна од најлепших зграда јесте кућа Бр. 18, где станује барон од Емблвала са својом женом и децом, и коју је барон мемблирао најлуксузније, као прави уметник и милионар. Пред самом кућом налазило се једно двориште, иза кога се пружаше башта чије се грање мешаше са гранама парка Монсо. Пошто су зазвонили, оба Енглеза уђоше у двориште, где их дочека један лакеј, и уведе у један мали салон, који се налазаше са друге стране Фасаде. Они седоше и брзим погледом размотрише драгоцене ствари које се налажаху у овом будоару. — Заиста лепе. богате и Фантастичке ствари, прошаптаће Вилсон .... може се закључити да су они, који су имали слободна времена да их пронађу, већ постарији људи . ... може бнти од својих педесет. Још није завршио Фразу, а врата се отворише и господин од Емблвала са својом госпођом уђе унутра. На супрот закључку Вилсоновом, барон и госпођа бејаху младн, елегантног стаса и веома живе природе. Обоје им дубоко захвалише. — То је врло лепе од вас! Једно такво узнемирење. Ми смо готово срећни услед те бриге, јер нам она даје и задовољство.... — Ови суФранцузи заиста јединствени помисли Вилсон.