Policijski glasnik

БРО.Ј 13

врло аначајну кримпнално-политичку новину, којом доказује, како се тамо озбиљно и неустрашиво води борба противу злочина. Једна смела одлука створила је једно ново средство за умањење злочина, које је далеко радикалније од свију досадашњих. Од свцју средстава, које је до сада Америка предузела на овоме пољу, најважнија су: 1. обилато васпитање деце према мерама за старање, које пропишу одлични судови за омладину ; 2. одлагање изрицања пресуде, односно одлагање извршења пресуде нод условима, које суд нађе за целисходне у поједином случају и од чијег испуњења очекује, да ће се избећи основно чнњење кривич. дела; 3. пробација, то јест стављање извесног лица, које је оглашено за крпво због каквог дела, под надзор једног предусретљивог саветника, разумног стараоца, пријатељског кудиоца, ргоћа"Ноп оШсег-а, чији утицај тако често успева, да свога штићеника дотле доведе, да се у будуће може трајно прилагодити друштвеном поретку; 4. образовање осуђеника за какав позив, који одговара индивидуалним способностима, и навикавање с планом на самосталну зараду и на савлађивање самога себе, у угледним казненим заводима — геСогта — 1опез ; 5. осуђивање на казну лишења слободе на неодређено време, чији свршетак одлучује сам осуђени својим владањем, јер се та казна тек онда свршава, када се нађе да је пружено довољно јемство, да се осуђеник може поново повратити слободној заједници без даље опасности по њу : 6. брижљиво старање о отпуштеним осуђеницима кад се поврате у слободу; 7. чување душевно болесних злочинаца у нарочитим заводима под надзором стручних лица; 8. заштита друштва од поновних повратника и злочинаца из навике њиховим доживотним затварањем; 9. ново, најрадикалније средство сада је спречавање наслеђивања психичких деФеката и криминалних диспозиција уништавањем способности оплођавања односно рађања код оних лица, чији потомци вероватно не би могли постати употребљивим члановима друштва. Индиана је прва међу Савезним Државама Северне Америке, можда прва држава у оиште, у којој је донет овакав закон. Теорија се често пута бавила питањем о потреби и оправданости ове заштитне мере противу криминалитета, који је стално растао, али је пракса презала од ове мере. Није можда никаква случајност, што су се прво законолавци једне државе у Унији одлучили за пријем овога закона. Тамо на име поједина индивидуа не цени се тако високо као у другим културним државама и за то тамо може лакше него на ком другом месту бити проведено у свима својим конзенквенцама начело: да је опште до^ро прече од добра појединаца.

Нов закон гласи: сћар1;ег 215. од 9. марта 1907.: Пошто код расплођавања игра врло важну улогу наслеђивање злочина, блесавости и слабоумности, то је конгрес државе Индиане решио: да од пријема овога закона за сваки завод у овој држави, коме је поверена брига о непоправљивим злочинцима, суманутима, силовачима и слабоумнима, мора битп обавезно, да за своје чиновнике, сем редовног заводског лекара, мора примити и два искусна хирурга призната гласа. Њихова ће дужност бити, да у друштву са управником заводских лекара испитују душевно и телесно стање оних затвореника, који за то буду обележени од стране заводског лекара и управног одбора. Ако према оцени ове колегије вештака и управног одбора не би било саветно допустити да такав затвореник рађа потомке и ако нема никакве вероватноће, да ће се његово душевно стање поправити, онда су хирурзи овлашћени ради предупређења расплођавања приступити таквој операцији, каква је по њиховом нахођењу најпоузданија и најуспешнија. Али операција треба да се предуземе само у оним случајевима, који буду оглашени као непоправљиви. Овај закон ка.о и друга два закона државе Индијане и то: сћарЂег 61. од 26. Фебруара 1907. по коме је повећан максимум казне за мање крађе (вредност испод 25 долара) од три на осам година, а уз то одређено, да се друга мала крађа кажњава као велика крађа; и сћар1;ег 82. од 28. Фебруара 1907., по коме се онтужени приликом треће осуде због каквог злочина оглашава за непоправљивог и као такав може бити осуђен на доживотан затвор; — ови закони показују јасно, да криминалну политику новијега доба не руководи сентименталитет, већ да се на потпуно тачан начин разумно и хитро иде противу злочина поправком, застрашавањем и чињењем нешкодљивим поједине злочинце. Вредно је поменути, да се поводом саопштења о овом новом закону, уредништво часописа у V свесци морало оградити од мисли у томе саопштењу и дати, изјаву, како је суд о овом новом закону лично мишљење пишчево (д-р Мах Босћегег). По нашем мишљењу, без обзира на нехуманост овог новог закона, он је и слабе практичне криминално-политпчке вредности. Типови, који буду оглашени за непоправљиве злочинце, по готову стално морају бити особе, које за собом имају читав низ година и свога злочиначког делања и свога живота, дакле доба када су они од своје стране већ дали друштву све што неваља у њиховој особи. Без практичне вредности је кастрација, која се врши над особама, чија је полна моћ и без тога већ на измаку. Кастрација над блесанима и слабоумнима може имати несумњиве вредности само као мера, којој је циљ да заштити друштво не толико од шкодљивих колико од неупотребљивих чланова, који су само на терету друштву. Кастрација као са-

нитетска мера могла би наћи довољно оправдања код свију људи, којима је више стало до целине, него ли до појединаца. Мил. Ј. Петрови-ћ.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. Суд општине јелашничке, у срезу масуричком, актом својим. Бр. 301, пита : »Према акту г. Министра народне привреде од 22. априла 1906. год. Бр. 5625, насељени су, на заједничкој утрини села Рђавице и Јелашнице, Спаса Станишић Ковачевић и Филип Митић, бегунци из Турске, и за подизање кућа уступљено им је 2*34 хектара, а за зираћење дато им је на месту званом »Вртакиња« 6-63 хектара, свега им је, дакле, дато земљишта 8-97 хектара. Она 2-34 хектара, колико им је дато на име плацева, нису под шумом, а остатак је под шумом, и на ово земљиште плаћа порез село Јелашница. Да би могли обделавати земљиште, које им је уступљено, Спаса и Филип почели су крчити оно земљиште под шумом, али су сељани села Јелашнице онако сеоски устали и забранили сваки рад и одузели алат овој двојици, јер налазе да.се општинска утрина, на коју село плаћа порез, није могла дати за насељавање без знања и пристанка збора и одбора општинског. Како је овим поступком сељана у неку руку осујећено насељавање ових људи и обеснажеиа радња г. Министра нар. привреде, то се моли уредништво за брзо објашњење: 1. да ли се ово насељавање на утрину села Јелашнице у опште могло извршити без припита и пристанка села, и ако је могло онда по ком закону, нарочито што је ово земљиште у спору са Ђорђем Тодоровићем из Јелашнице; 2. сме ли се дозволити крчење шуме на месту насеља, кад је она на литици, са које би вода сносила земљу и камен; и упропастила суседна зиратна земљишта, ако би се шума исекла; и на послетку 3. ако се ово земљ.иште сматрало за државно, како би то могло бити, кад су законом о шумама призната у ослобођеним крајевима, за општинска и сеоска сва она земљишта под шумом, на која плаћају порез села и општине?« — На ово питање одговарамо : По члану 1. закона о насељавању од 3. јануара 1880. године, г. Министар народне привреде, у чије је извршење прешао овај закон према устројству Министарства Народне Иривреде (чл. 2.) може насељавати досељенике на оним просторима земљишта у ослобођеним крајевима који су празни и необделани. У ове празне и необделане просторе не убрајају се општинска имања према чл. 9. поменутога закона.