Policijski glasnik

ВРОЈ 17

ПОЛИЦШСКП ГЛАСНИК

СТРАНА 131

од казме за 2 олучаја, у болеоти за 1 и у рђавом материјалном стању за 1 случај. За два случлја узроци су неиознати.

Општи преглед до сада изложених дела овакав је:

0 К Р У 3 И

Округ београдски ваљевски враљски • • к Р аг УЈ евачки крајински • крушевачки моравски нишки • • пиротски подрински • пожаревачки руднички смедеревски тимочки • • топлички ужички чачански Управа града Беогр

Свега:

Рч

3 к

И & < V оЗ X ■ О "=$ со

194

Из канцеларије Антропометријско - Полицијског Одељења Министарства Унутрашњ.!х Дела. 20. априла 1908. године АВр. 472. у Београду.

ЛИЧНП МЕХАНСКО И ЛИЧНО КАФАНСКО ПРАВО Под горњим насловом штампао је г. Ст. Ђ. Бобић у 14. и 15. броју „Полицијског Гласника® један чланак, у коме је аокушао да доканГе, како је нетачно обавештење, дато у 8. бр. овога листа на питање општине боговинске. Да оно обавештење није дато у име уредништва, ја се свакако не бих враћао на ову ствар, пошто је она, по моме уверењу, једна од последњих, којима би требало поклонити пажње и у интересу их службе расправљати, јер стоји стотину других, које по својој важности много више засецају и у државне интересе и у одношаје полицијске службе, па их се нико до сада ни дотакао није. Али како је, као што рекох, оно обавештење дато на рачун уредништва, то сам ја, као писац, силом прилика стављен у положај да испуним обвезу, коју је уредништво дало уз штампање поменутога чланка. * Приступајући овоме послу ја одмах имам да изјавим, како се из целог чланка г. Бобићевог не види тачно, шт'а он управо критикује — да ли распис министра унутрашњих дела од 12. јануара 1891. године Пј\? 562, који је и послужио као основица за давање поменутог обавештења, или само обавештење. Јер, ако би се задатак његовога чланка свео на оно прво, онда би његов чланак

оио још и разумљив, али ако ои он имао задатак да се бави самим обавештењем, онда целом послу апсолутно није било места. Није, велим, било места, јер ја нитп сам могао нити сам смоо дати обавештење у другоме правцу, кад је министар, као надлежан за извршење уредбе о механама и каФанама, расправио ово питање расписом, који ни до овога тренутка није опозван, те мора да служи и властима и свима осталима као основица за оцену овога питања, докле га сам министар не опозове. или докле га виша власт не би огласила за незаконит. Ово свакако није могло бити страно г. БобиКу. и онда је мало неразумљиво зашто он није са свим искључио само обавештење, па се забавио самим расппсом. Ту разлику између обавештења, које се јавља као последица пажње п дужности уредништва према објашњењима закоиа што их министар даје, и нитања о прарилности расписа, требао је, велим, г. БобиК да истакне очигледније. Да је он то учинио у своме напису, уредништво би могло пустити целу ствар без икакве ограде са своје стране, остављајући да се правилност погледа г. Бобићевих цени с друге стране, па да му чак буде и захвално ако би се нашло, да су његови погледи тачнији од онога, што је раопис изнео и поставио као правило. Али, кад он оам није све овако учинио, онда је на мени да одбраним уредништво од прекора, које му г. Бобић макар и индиректно чини. Да бих то постигао, ја имам поново да нагласим: да ја обавештењем, датим општини боговинској, нисам улазио у оцен,у умесности расписа министровог, него сам само изнео шта је министар, као надлежан, утврдио као правило за случајеве о којима је реч. То је само био и могао бити мој задатак као сарадника за поменуту рубрику, и ја нити сам смео нити могао ићи даље од онога што је расписом прописано. Држећи се, пак, овако расписа и не уносећи ничега свога личног, ја сам самим тим искључио и сваку одговорност уредништва, ако би ово обавештење било несагласно са постојећим законима. А да је сам распис овако расправљао ову с-Љар, ја ћу то утврдити штампањем самога расписа који гласи: „До закона о таксама од 3. априла 1881. год. у коме је први пут учињена разлика у такси за лична механска и каФанска права — власти нису чиниле никакве разлике према имаоцима тих права, те су могли са правом једне врсте радити и радње друге врсте, пошто је за та права била једнака такса — пет талира § 17. ур. о механама и § 14. уредбе о каФанама). У потврду тога може се навести то, што је дотле једно уверење по § 17. уредбе механ. издавано и каФеџијама и м:еханџијама. Али од дана изласка закона о таксама, у интересу примене тачке 85. и 86. истога закона, настале су власти, да сваки механџија, који ради са личним механским правом, мора имати уверење на лично право за радњу коју ради, а да не може механџија држати каФану без каФанског права или кафеџија механу без механског права. Да је опет ова промена у примени закона правилна, доказ је тај, што је одмах по изласку пом. закона о таксама прописано и одштампано уверење за каванска лична права. С тога нека се власти придржавају досадање практике: да они који су задобили механско или кафанско лично право, до 3. априла 1881. год. могу и на даље обострано радити ове радње а да не траже нова уверења сагласно са § 7. грађ. закона и чл. 36. устава, али они, који су после трећег априла 1881 г. добили ма које лично право, не могу радити другу радњу, него морају механџије имати лична механска, а каФеџије опет каванска права, односно уверења на те радње гласећа. Са овим схватањем сагласни су и Државни Савет и госп. министар Финансија«. Ето тако гласи раопис, који је послужио као основица обавештењу, које сам ја писао. Ако се он и површно прочита видеће се, да он између једног и другог права не налази разлике у коме другоме закону, него само у Фискалној страни ових, и то само од кад је она настала. За сва ранија уверења он оставља пређашње стање, као год што га је ус-