Policijski glasnik

БРОЈ 20.

У БЕОГРАДУ НЕДЕЉА 18. МАЈА 1908.

ГОДИНА IV.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК ОЛУШБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једанпут, а према потреби и више пута недељно. Претплата се полаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијских властп, и износи: 20 дииара на годипу за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. За иностранство: годипгње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО Указом ЊегојЈога Величанства Краља Петра I., на предлог заотупника Министра унутрашњих дела, Министра правде, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Радисав Ђорђевић, полициски писар треКе класе Управе града Београда, на основу § 76. закона о чиновницима грађанског реда, отпусти из државне службе, у интересу исте. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 9. маја 1908. г. у Београду.

Његово Величанство Краљ Петар I., благоволео је на предлог заступника Министра унутрашњих дела, Министра Правде, поставити: заполициског писара треће класе среза пољаничког Димитрија А. Којића, практиканта среза колубарског, округа београдског. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 10. ма;ја 1908. г. у Београду.

Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог заступника Министра унутрашњих дела, Министра правде, а на основу члана 34. закона о пословном реду у Државном Савету, одобрено је решење Државног Савета од 29. априла 1908. године Бр. 2679, донето на основу тачке 9. члана 144. Устава, које гласи:

»да се ЈосиФПетрик, капелник музике XV пешадиског пука »Стевана Синђелића« у Зајечару, родом из Совјетице и поданик аустриски, по својој молби, прими у српско поданство заједно са својом женом Станиславом и малолетном децом: Драгославом и Бориславом, изузетно од § 44. грађанског закона, пошто је поднео уредан отпуст из својег садашњег поданства«. Из канцеларије Министарства унутрашњихдела, 9. маја 1908. год. у Београду.

Указом Његовога Величанства Краља Петра I., н.а предлог заступника Министра унутрашњих дела, Министра правде, а на основу члана 34. закона о пословном реду у Државном Савету, одобрено је решење Државног Савета од 4. априла 1908. год. Бр. 2266., донето на основу тач. 9. члана 144. Устава, које гласи: »да се Витолд Шмит, окружни марвени лекар у Белој-Паланци и поданик аустриски, по својој молби прими у српско поданство, заједно са својом женом Јеленом, и малолетном децом: Јањином, Едуардом и Јадвилом, изузетно од § 44. грађ. закона, пошто је поднео уредан отпуст из својег садашњег поданства«. Из канцеларије Министарства унутрашњихдела, 7. маја 1908. год. у Београду.

Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог заступника Министра унутрашњих дела, Министра правде, а на

основу члана 34. закона о пословном реду у Државном Савету, одобрено је решење Државног Савета од 29. априла 1908. год. Бр. 2678., донето на основу тачке 9. члана 144. Устава, које гласи: »Да се Сава Ђурић, учитељ из Арнајева, родом из Призрена у Старој Србији и поданпк турски, по својој молби прими у српско поданство, заједно са евојом женом Радојком и малолетном децом: Љубинком, Босиљком и Чедомиром, изузетно од § 44. грађанског закона«. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 9. маја 1908. г. у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на предлог заступника Минисгра унутрашњих дела, Министра правде, а на основу члана 34. закона о пословном реду у Државном Савету, одобрено је решење Државног Савета од 29. априла 1908. год. Бр. 2680., донето на основу тач. 9. члана 144. Устава, које гласи: »Да се Петар Биберџић, земљоделац из Седлара, округа ваљевског, родом из Билећа у Босни, и поданик турски, прими у српско поданство по својој молби заједно са својом женом Савицом, пунолетним синовима: Митром и Илијом, малолетним синовима: Матом, Павлом и Марком и снахом Анђом. изузетно од § 44. грађанског закона". Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 9. маја 1 908. год. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО ►!-» ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (нАСТАВАк) Сведоџба се састоји у саопштавању онога што је сведок својим чулима опазио. Сведок је, дакле, позван да репродукује своје опажање а не и да даје суд. И у томе је разлика између сведока и вештака. Али то ипак не значи,

да се сведок у сваком случају има да ограничи на просто саопштавање опажених чињеница. Сведоку не може бити забрањено да да и своје мишљење о ономе што је опазио, иди да саопшти утиске, којаје на њега каква чињеница оставила. Често је потребно сведока и о томе саслушати, — и таква изјава његова јесте сведоџба. Сведоџба се има узети дапостоји и онда. кад сведок изјављује, да извесна чињеница не постоји, или да не зна оно, или да није опазио оно, што се држало да зна или да је опазио. 3. Сведоџба је изјава дата иоледнику или суду.