Policijski glasnik

БРОЈ 26.

У ВЕОГРАДУ НЕДБЉА 29. ЈУНА 1908.

ГОДИНА IV.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛНСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једанпут, а према аотреби и више пута недељно. Претплата се полаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општннска надлештва, а за све друге претплатиике у ошпте 12 динара годишње. За ииостранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СТРУЧНИ ДЕО ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (НАСТАВАК) Протоко испита потпиоује оведок. Ако испит износи више табака он потписује и сваки табак. Сведока, који не зна писати, потписаће један од присутника ; ако ни присутници не знају писати, онда ће и сведока и ове потписати друго лице иследне власти, а сведок ће ударити крст поред свог имена. Сем сведока, протоко потписују присутници и иследник с деловођом (§ 110.). Испит сведока на главиом претресу записује се у протоко претреса, који он такође потписује, изузев испита у поротном суђењу.

§. 32. Заклетва сведока. I. Да ли је исказ ма кога лица, па и сведока, истинит, поглавито зависи од моралних особина тога лица. Али, како судија у највише случајева не зна каквих је моралних особина сведок, да би могао поверовати у истинитост исказа, то, као и сваки други у обичном животу, претпоставља да сведок говори истину. Докле се ми у обичном животу задовољавамо овом општом претпоставком, дотле се судија у кривичном поступку њоме не може да задовољи. Исказ сведока од већег је значаја, јер служи као основица судској пресуди, те стога морају бити дате и веће гарантије за истинитост сведоковог исказа. Та већа гарантија налази се у за.клетви сведока, т. ј. у позивању на Бога као сведока да је одиста све онако као што је исказано. Заклетва је, дакле, срество, којим се појачава она општа претпоставка, да људи говоре истину, — срество које налази свој основ у религији. Сматра се, да су морална снага, колико је код сведока има, и религиозни осећаји довољно јаки, да сведока уздрже да не говори неистину. Дужност сведока да се на свој исказ закуне постављају као законско правило сва законодавства. У овоме нема раз-

лике између старих са законском теоријом доказа, и нових са слободним судијским уверењем. II. Само, од правила да се сваки сведок има да закуне, има и изузетака. Сви законодавци, и стари и нови, постављају изузетке, у којима се сведоку не допушта заклетва. И ако су главнији основи који сведока чине;песпособним за заклетву готово једнаки у свима законодарствима, ипак се у неколико стара разликују од реФормираних. Та ,се разлика огледа прво у томе, што се реФормирана. законодавства ограничавају на мали број изузетака у којима се не допушта заклетва, док стара законодавства знају за више тих изузетака, — а за тим у томе, што се реФормирана законодавства ограничавају само на извесан број аисолутних основа, који сведока чине неспособним за заклетву, док стара законодавства поред апсолутних постављају и релативне основе, т. ј. такве који заклетву сведока чине сумњивом тако, да заклетва има. изостати увек, кад суд нађе да је сумња основана. Наш законик спада у старије, јер, пор.ед законске теорије доказа која се у њему налази, он и ово питање о неспособности за заклетву регулише онако, како су то регулисала сва стара законодавства, т. ј. и он поред апсолутних поставља и релативне основе за неспособност полагања заклетве, те ирема томе зна за велики број изузетака у којима се сведоци не заклињу. 1. Случајеве аисолутне несиособности за заклетву предвиђа § 114. По том закону неће се заклињати: а) Лица која су у иодозрењу, да су сама извршила или бар учествовала у истом делу, ради кога се испитују (т. 1 § 114). У подозрењу је да је учинио кривично дело не само онај, који је стављен под суд или противу кога је отворена кривична истрага, већ и сваки онај који је као сумњив позван на саслушање. Кривично дело због кога се испитује лице може бити како злочин, тако и преступ и иступ. Под учествовањем у кривичном делу разуме се суделовање у најширем смислу. Сведок, дакле, и као савиновник, подстрекач, помагач, подржавач и прикривач мора бити у подозрењу да је као такав у делу учествовао, па да му се не допусти заклетва. Чим је подозрење отклоњено, сведок је способан за заклетву. Према томе, ако је према једном од утесника прекинута истрага или ако је уништен основ којн га је чинио