Policijski glasnik

СТРАНА 44

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИћ

ВРО.1 Ск

случају добијају дозволу тек пошто код полиције положе кауцију у 75 марака, а у другом добијају само извесну упутницу, по којој могу ступити у рад код неког института, који се стара о оделу и осталом игго је носачким радницимаза њихов посао потребно. Ово одељен.е издаје легитимације и трговачким иутницима., који према зак. о радњама не смеју бити осуђивани за прљава и нечасна дела, за друга тежа кривична дела и за скитњу, да нису склони пијанству и да не пате од какве заразне болести. За оне који хоће да обављају неку радњу у путовању, дакле не на једном месту, важе сличне одредбе, само што ови морају имати јога и дозволу среског одбора. Њима се у датој дозволи прецизира шта смеју тумарајуКп радити и продавати, а да се не огрегае о законске одредбе забрањенога торбарења. (наставиће ое) Жив. А. ЛазиЋ ПОЛИЦИЈА У ФРАНЦУСКОЈ Општи појмови о полицији — Организација полицијеуФранцуској — Административна полиција — Полиција у Паризу. (НАСТАВАк) ДРУГИ ДЕО Административна полиција. Домена административне полиције једна је од највећих. Може се слободно рећи, да нема готово ниједне административне акције, која не би била вргаење извесног полицијског права. С тога Лвде и не можемо говорити о свима овим акцпјама, већ ћемо се само ограничити да укратко прегледамо важније објекте административне полиције. Вршење полицијске власти може се односити на државу, лица и имовину, те је с тога у овом смислу распоређен и материјал који ћемо испитиватп. Цолиција државне сигурности. а) Удрузвења. Целокупно законодавство о удружењима лица из основа је модиФиковано законом од 1. јула 1901. год. који је прокламовао слободу удруживања. Није место да овде пишемо детаљну и потпуну студију о овом закону: довољно ће бити да само испитамо како је њиме измирена слобода, која се желела»дати удружењима, са полицијским гарантијама које су неопходне за јаван ред. НовИ закон укинуо је све раније законодавство о овој материји, а нарочито чл. 291, 292. и 293. казн. законика и закон од 10. априла 1834. године. Прома овоме, окружни начелник нема више да испитује да ли је удружење састављено из више или мање од 20 чланова, нити да одобрава његове статуте итд. Удружење, онакво како га је закон дефинисао, апсолутно је слободно и разрешено сваке обвезе према администрацији.

Атрибуције окружног начелникау овој материјп биле би дакле никакве да закон није понудио удружењима, која својевољно нристану да се потчине извесним административним Формалностима, бенеФицију разних кориотп. које је закон изрично побројао. Да би се добпле ове користи, није нотребно да удружења траже дозволу за своју егзиотенцп.ју, већ је довољно да се званично прнјаве администрацији. Закои од I. јула 1901. год. и реглементарнн декрет од 16. августа исте године, који га допуњује, регулисалп су Форму и услове ове пријаве. Њу морају ноднети оснивачи удружења окружној (или среској) полицијскрј властп оног места у коме је социјално седигате удружења. Уз пријаву се подносе и два примерка статута који, као н сама пријава, морају бити написани на монополисаној хартији од 0*60 дин. Дужност је окружног начелника да њихов пријем потврди реверсом. Поднети документи морају се примити н реверс издати ц свимл случајевима, погато администрација није овлагаћена да ценн да ли удружења, која се желе користити бенефицпјом из чл. 5. и (). закона, имају доиста правни карактер, предвиђен у дефиницији чл. 1. закона. Пошто је циљ пријаве да постанак удружења учини јавним, закон је ставио у дужност оснивачима, да у року од месец дана објаве у зваиичним новинама извод, који ће садржавати: датум пријаве, назив, циљ и место удружења. Погато је ово учињено, окружни начелник дужан је да ову пријаву дословно репродукује у Зборнику админџстративних акта арефектуре. Окружни начелник исто је тако дулсан издавати реверсе и на оне пријаве, које му удружења морају подносити, у року од три месеца, о свакој промени у њиховој администрацији и управн, као и о свима моднФикацијама у њиховим правилима. И ова пријава нодноси се на монополисаној хартији и са прилозима, као и прва, али не мора бити објављепа преко званичног листа нити у Зборнику административних акта преФектуре. Међутим, свако лице има права да внди њену садржину у секретаријату окружног начелства (или среског), и да тражи да му се изда у препису или у изводу о његовом трогаку. Најзад окружни начелник или његов делегат (или срески начелник) пагинира и потписује сваку страну специјалног регистра, који мора имати свако објављено удружење, и у који се морају уписивати редом све промене у правилима, администрацији и управи, са назпачењем датума рецеписа о поднетим пријавама поводом ових нзмена. Административне и судске власти могу увек, кад год за потребно нађу, прегледати овај регистар. Ночетком сваке године, месеца јануара, окружни начелник дужан је поднети министру унутрагањнх дела списак објављевих уд ружења у своме округу за ирогалу годину. Изложеним законс-ким одредбама декрет је потчинио и савезна удружења, која имају заједничку администрацију или

управу. Једини законски пропис, који се нарочито односи на ова удружења, јесте овбеза да у року од трп месеца пријавЉ У.ЈУ новопримљена друштва. Поред објављених удружења, постоји још једна категорија удружења, којима је закон признао много већу правну способност; то су удружења која се признају за јавно корисна. Удруж,ења, која желе да добију ово признање, морају се, пре свега потчинитн свима обвезама објављених удружења. Молба за призндње упућује се министру унутрагањих послова, а само признање задобија се декретом државног савета, Улога огружног начелника у овој ствари ограничени је на поднОшење извегаћа министру унутрантњих послова по поднетој молби. Под режимом закона од 1. јула 1901 год. ниједно удружење не може бити растурено одлуком окружног начелника, већ само по одлуци суда илн министарског савета, алн окружни начелник увек може, у смнслу својих атрнбуција опште полицнје, скренути пажњу суду или влади на удружења која бн по његовом мигал.ењу требало растурити. или чак и сам повести иротив ових удружења истрагу у смислу чл. 10. кривич. суд. поступка. Од обичних удружења законодавац је издвојио религиозне конгрегације, н потчинио их специјалном режиму. Што се тиче удружења, која имају за циљ да својим члановима пруже заједничке материјалне или интелсктуалне дистракције, она су до 1901 год. била нотчињена опгатем режиму удруживања личности, али се од промулгације закона од I. јула 1901 год. могу слободно конс.титуисати. Једино је било остало нерегаено питање о коцки која је, мора се нризнати, врло често једна од најглавнијих дистракцпја чланова ових удружења. Јер, и ако закон од 1. јула 1901. год. оставља потпуну слободу коиституисању удругкења, ипакњименије повређен прпнцин члана 410. каз. закона, који забрањује коцкарнице. Најзад је ово питање регулисано једним расписом министра унутрагањих послова од 1. маја 1903. године који је утврдио правила за разликовање солидних удружења од правих коцкарница. Локали првих имају се сматрати као ириватна места, у којима је допуштено коцкање као и у приватним становима, али под условом, да улазак у друштвени локал буде регулисан на начин који удружењу неће одузети његов солидан карактер. Противно овом, Формалности око уласка у праве коцкарнице илузорне су, и оне су, тако рећи, сваком отворене. Ако би се, међутпм, утврдило, да је главни циљ једног оваквог удружења коцкање, и да средства за његов опстанак произлазе искључиво од ове експлоатације, оно ће, па ма како строго испуњавало Формалности у "огледу пријема чланова, бити сматрано као удружење са недопуштеним циљем. Клубови, као удружења која имају за циљ држање јавних скупова, били су сукцесивно укидани и одобраванн, док најзад нису деФинитивно забрањени чл. 7. закона о слободним зборовима од 30. јуна