Policijski glasnik

ВРОЈ 14.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 111

се нзврак власти (ср. начелнику), да ову обавезу, ако је дужник за три дана (односно петнаест), рачунајући од дана, кад ово решен.е прими, не испуни или се по § 454. гр. с. пост. (!) код суда не. одбрани — за друга три (односно петнаест) дана изврши«. Став.1. §. 462. гр. с. пост. гласи: „Који хоће да му се изврши пресуда или решење, поднеће га суду, који ће на истом написати »извршно« и потписати се«. Став 2. истог §. пак: »Ово решење или пресуду предаће парничар после на извршење полициској власти...«. Моли се Уредништво, да даде своје мишљење : Да ли егзекутивна власт треба да приступи извршењу осудних решења донетих по кратком судском поступку, чим протече судском наредбол! остављени јој рок без обзира на наређења из 1. и 2. става §. 462. гр. с. поступка — или егзекутивна власт не треба да приступа извршењу док јој заинтересовани поверилац не поднесе акт са извршним осудним решењем и захтева извршење, плативши прописну таксу (0*50 дин.) — т. ј. да ли је полициска власт ао зв&ничној дужности позвана, да мотри — води рачуна о року, к.оји јој се назначеном судском наредбом оставља, па чим тај рок протече, да одмах приступи извршењу — или пак полициска власт није по званичној дужности позвана, да со брине о томе року — па следствено и не треба да приступа извршењу осудних решења (како је и моје мишл>ење, с обзиром на дух нашег законодавца, који нигде изрично не предвиђа такво преимућство ни за са саме меничне обавезе) док заинтересовани поверилац не поднесе решење на коме је од стране суда написано »извршно® и захтева извршење истог?«. — На ово питање одговарамо: Наш грађански поступак издвојио је суђење по писменим исправама од суђења, где су доказна средства друге врсте (§ 186). Тако, док се за суђења по осталим доказним средствима одређује рочиште (§ 112, 124 и др.) дотле се за писмене исправе приступа кратком суђењу (§ 449) поменутога закона. Издвајајући, овако, писмене исправе од осталих доказних средстава, законодавац и њих дели на двоје, па за све јавне исправе даје то преимућство, што искључује и жалбу против издатог налога за плаћање, и право сумњичења самих исправа или каквога доказивања против овнх, сем онога што предвиђа §. 455 истога закона; а за приватне исправе међутим, дозвољава да се важност и правилност ових доводи у сумњу, па. чак дозвољава и одређивање рочишта за доказивање њихове тачности (§. 458 и 459). И. чинећи, овако, ово подвајање исправа, он одмах прописује и поступак за њихово извршење. Тако, док за јавне исправе остаје при томе, да налог судски издат у смислу § 454 само измени према новом стању ствари (§. 456) ако је тражено задржање решења од извршења, дотле за случајеве по приватним исправама дозвољава измену

према стању ствари, које се на рочишту покаже, па онда ова решења кад је случај § 459 изједначава са осталим извршним пресудама (§ 460). Према овоме, прописи из § 462 овога закона, нису у сукобу са прописом из § 454, јер начин извршења прописан § 462 важи за све спорове који се свршавају рочиштем као и за случајеве § 459, а за писмене исправе налог за наплату издају сами судови, и овај се налог мора извршити чим прође рок који је за наплату остављен, ако дотле суд не задржи извршење решења у смислу § 456. реченог закона. Као што се из овога види, грађански судски поступак пружио је нарочита преимућства јавним исправама, а меницама још и на посе (§ 454 став други и § 466 став трећи тачка а). II Суд општине вар. Јагоцине актом својим Бр. 1973, пита: »Општина ова има свога добошара, кога плаћа из своје касе. За разне продаје тражи га од општине, и то већином усмено, полицијска власт, пореско одељење и Филијал Управе Фондова. Ова три надлегнтва наплаћују из иродатог пмања добошку таксу и исту употребљују у корист државне касе, а општини не шаљу ништа. Суд општински држи, да није право, да бесплатно шаље свога добошара за друга надлештва, сем само за општинске ствари, — па зато моли Уредништво »II. Гласника® да изволи у своме листу објаснити: имају ли државна надлештва права да узимају општинског добошара, а да' добошку таксу наплаћују у корист државне касе, или би ову таксу требало шиљати општини,® —■ На ово питање одговарамо: Уредба о добошарима и добошији од 17. Фебруара 1838 год. којајео.во питање регулисавала, свакако не важи више, јер је измењена колико законом о таксама, толико и укидањем и магистрата и стварањем са свим нових установа и међусобиих одношаја између ових. Како је исти случај и са уредбом од 21. јуна 1852 г. од ВЈ\Г» 248, то се и она не може узети као основица за расправу овога питања. Према томе, оно има да се расправи према садашњем одношају који постоји између општинских и полицијских власти. И узимајући у обзир то, да су општински судови по чл. 94. зак. о општинама једновремено и органи државни, у колико се на њих преносе дужности и права државних власти, то су они дужни да ставе на расположење државним властима своје службенике, кадгод то захтевају државни интереси и потребе без права на какву награду. III Један општински деловођа пита: ,,У чл. 6. закона о општинама стоји. да свака општина мора имати најмање 200 пунолетних грађана. Један општински суд — коме је упућена молба једног села за одвај^Гње и 1

образовање засебне општине, — тумачи, да се за пунолетног граћанина сматрају лица порез плаћајука, па је на основу таквог тумачења уз молбу дотичног села поднео и.звештај, на основу кога је то село одбијено од тражења. Молим уредништво за објашњење о томе: које се личности за пунолетне сматрају т. ј. да ли само оне, које плаћају ма који облик пореза, или се сматрају за такве и оне, које су по § 37. грађ. закона, навршиле 20 год. свога живота, без обзира на то плаћају ли порез или не; и на послетку. сматрају ли се за пунолетне и регрутовани младићи, који још у сталномкадру рокслужбе нису одслужили, као и они који су сад у сталном кадру? — На ово питање одговарамо: Члан 6. закона о општинама не говори о пореским главама. него о пунолетним грађанима. Пунолетни је, пак, грађаннн онај, који је напунио 21. годину старости § 37. грађ. закона. Сваки опст, пунолетан грађанин мора бити и пореска глава, јер по чл. 71. зак. о непосредном порезу плаћа лични порез, ако није нарочито ослобођен. Према овоме, кадгод у једном селу има 200 пунолетних грађана, оно има права на образовање засебне општине. У овај број пунолетних грађана не улазе они, који служе у сталном кадру, јер они но подносе никакве општинске терете нити врше какве дужности, те се на њих, као грађане не може рачунати све док се из војске не врате, као год што се не могу уврстити ни они, који тек ступају у кадар. IV Једам општ. деловођа пита: »У мојој општини постоји један сеоски дућан и сопственик у њему држи и продаје све артикле еспапа законом дозвољене. и плаћа аренде дућанске 150 динара. У близини овог дућана један сељак седи — станује у својој приватној кући, и према дозволи монополске управе, у овој његовој кући држи и продаје само монополисани еспап ито: дуван, папир, машииу, гас и со, и више ништа. Учтиво молим уредништво за објашњење, да ли по закону о монополу, мора и овој сељак што овај монополисани еспап у својој приватној кући продаје, платити дућанску аренду, и ако мора по ком закону и колику суму?« — На ово питање одговарамо: Они, којипродају само монополисане артнкле по дозволи Управе Монопола Дувана, не плаћају шасакву дућанску аренду.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ

ТРАЖИ СЕ Љубомира Р. Јоцића, који је 19. нрошдог м-ца отумарао од своје куће незнано куд, тражи начелотво ок.р. пнротског. Љубоиир је стар 40— 45 година, нисоког расга, сувоњав,