Policijski glasnik

ВРОЈ 19.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 147

ма какав траг. Данашња наука сматра мишљеље г. Станојевићево за беспотребно и бесциљно отезање поступка. 0 овоме се г. СтанојевиК може уверити, ако отвори ма који уџбеник или коментар ма чијег законика о крив. поступку, ако не верује детаљним и опширним излагањима, која се налазе у мојој књизи. Доказа за све ово може г. Станојевић наћи и у свима новијим законодавствима, која су заснована на гледишту данашње науке. Неко од њих, као немачко, бугарско и др. само предвиђају увиђај, али никако не наређују иследнику да сваки траг кривичног дела својим чулима опази, већ остављају њему да он по својој оцени реши, хоће ли вршити увиђај или не. Друга законодавства, опет, као аустријско у § 116, изречно одређују, да се увиђај има предузети увек, кад се то п> каже потребним ради расветљења какве чињенице која је важна за истрагу. Кад и у ком ће се случа ЈУ У ви ђ а Ј показати потребнпм и по овим законодавствима зависи само од оцене иследника. Извесно је, да ће после овога и сам г. Станојевић увидети, да се његово мишљење теоријски не да бранити , сем ако не држи да су како нова законодавства тако и наука на погрешном путу. Ако би ово последње био случај, он би науци учинио велику услугу, кад би своје мишљење објавио у ком од угледнијих европских стручних часописа. Али г. Станојевић, сем овога, своје мншљење базира и на самом тексту § 54. Он вели „да је овај законски пропис имперагивам®, да се „њиме иследнику налаже, ставља у дужност, да се увери о ономе о чему је реч у овом §-у, и постара се да се траг не изгуби.« Све ово, опет изводи из речи овога §-а: »ислеђујућа власт сама ће се о том трагу уверити и старати се.... да се он не изгуби". И ово је сасвим неосновано. До оваког тврђења г. Станојевић је могао доћи само тако, што није знао, да наука и пракса могу чинити одступања од одредаба кривичног поступка. Он, као добар практичар, ваљда зна, да је и наша судска пракса потпуно одступила од неких императивних наређења кривичног поступка. Он је требао да зна, да је прпрода кривичног поступка таква, да се овака одступања допуштају у интересу самог поступка, разуме се, да та одступања не смеју бити произвољна већ могу бити створена само или науком или сталном праксом. Сем овога, да је г. Станојевић знао, шта је увиђај у суштини својој, шта јо његов циљ и чему има да служи, он извесно не би тврдио, да се § 54 има разумети онако како гаонсхвата. Да све ово г. Станојевић не разуме, сам је о томе дао бриљантан доказ. Да би што боље поткрепио своје мишљење о томе, како је § 54 императивног карактера, па према томе да се не сме другаче разумети него што га он разуме, он се позвао на Француски кривични поступак, који је данас најстарији, и који, као и наш садржи једну одредбу која одговара нашем §-у 54. То је чл. 32 (а не 34. као што г, Станојевић наводи) који наређује прокуратору републике да у слу-

чају извесних кривичиих дела која за собом оставл^ају трагове без икаквог одлагања изиђе на лице места и учини увиђај. Он вели, да је ова обавеза општа за све званичнике судске полиције, па из тога изводи да се другаче не сме разумети ни наш § 54. Међутим ствар у Француској стоји сасвим другаче. Није довољно умети прочитати закон, него је требало знати шта о том закону вели Француска наука и пракса, па се тек онда на њега позивати. Ево како стоји ова ствар у Француској. Гаро , у чију спрему г. Станојевић свакојако неће посумњати, говорећи о увиђају и то нарочито о чл. 32. законика о крив. поступку, текстуално вели ово: „Кад се прочита текст овога члана, изгледа да је увиђај у случају Дадтап!; <1еШ обли1&тан. Али, и поред имиеративних израза у чл. 32, прокуратор р епублике у чин иће хвиђај само онда кад он то нађе за потребњо«. Овако наука у Француској, а исто тако и Француска судска пракса. Још 1842 год. министарство правде пздало је упутство, којим је препоручило, да се увиђаји врше само у случају потребе, да би се избегли бесциљни изласци и бескорисни трошкови. Као што се види, ниједне државе нема, у којој су иследници безусловно дужни да врше увиђај чим сазнају ма за какав траг кривичних дела, па било да њихови законици садржс императивна наређења или не. Па ипак у свима тим државама истраге нису ни »суве« ни »бледе,« као што то г. Станојевић мисли. Г. Станојевић вели: „оставити сувереној оцени иследника вршење увиђаја и његовој увиђавности значило би у многим случајевима у напред осудити истрагу на неуспех. Маса несавесности и злоупотреба провукла би се на тај начин у многим крив. истрагама...« Ове речијасно показују, како г. Станојевић не зна шта је увиђај. Он држи, да кад закон не прииуђава иследника да врши увиђај чим сазна ма за какав траг, то одмах пма да значи, да иследник може вршити увиђај кад се њему свиди. По овоме би изишло, да се само у Србији правилно врше увиђаји, а у целом осталом свету да су саме злоупотребе и несавесности. Међутим, није тако. Г. Станојевић треба да зна, да закони не морају све предвиђати па да се ипак правилно ради. Законе објашњава наука, у томе се циљу пишу уџбеници и коментари, који казују иследницима и судијама како треба разумети закон. У томе циљу сам и ја написао књигу, о којој је реч овде, у којој је јасно речено шта је увиђај и у коме се циљу предузима. Иследник, који то зна и који се тих упуства држи, не може погрешити. Несавесности н злоупотребе се казне, те стога о њима не може бити ни говора. (НАСТАВИЋЕ СЕ) БЕРЛИНСКА ПОЛИЦИЈА (пАСТАВАк) У Пруској се јавно старање примењује годишње на 6—7.000 малолетника, чије

издржавање стаје око 5,000.000 марака, од којих две трећине падају на терет државе, а једна трећина на комунална самоуправна тела —- округе. У овом правцу дејствују и многа приватна удружења, која се приватним путем старају о васпитању деце, којој прети опасност од моралне пропасти. И по правилу најпре се преко ових удружења, за тим свештеника и школе дејствује, пре но што би држава била припуђена да предузме потребне репресивне мере. Тежња је, да јавно старање осуђене малолетнике на првом месту упути у приватне Фамилије , како би остали у средини у којој ће и доцније живети, па се тек у другом реду, али ипак у највише случајева, упућују нарочитим заводима за васпитање и поправку, од којих је тек врло мали део државни, а много већи приватни, само што стоје под државним надзором. Приликом посете јаднога таквога приватнога завода у ЦелендорФу код 13ерлина, који јепознат под именом »васпитни завод Урб ан«, задужбина некога давно преминулог богатог, а притом хуманог човека, могли смо се уверити о изванредно целисходном уређењу таквих завода, где се малолетници оба пола осећају као у породици. Ну о томе другом приликом' биће говора опширније. Услед целисходног уређења јавнога старања над напуштеном и поквареном младежи, особито од доношења специјалнога закона о томе, крпминалитет малолетника у Немачкој не пење се већ од неколико година, као што је то случај готово свуда на другим местима. То је с поносом могао да истакне у једној од прошлогодишњих седница немачког парламента државни секретар д-р Нибердинг. Да поменемо овде још једну установу, која је у Немачкој прошле године заведена у интересу малолетника. То су нарочити судови за малолетнике. Установа тих судова показала је била у Америци и Енгдеској врло лепе резултате, што је дало повода да се они и у Немачкој заведу. Док се потребне измене у законодавству не изврше они су овде заведени засада административним путем. Судови се састоје из једнога судије, као председавајућег, обично старатељског или оног који има највише искуства и смисла за поступак са малолетницима, и два судије из грађанства (»шеФен 8 ;, који би одговарали од прилике нашим поротницима. Суд има да до ситница испнта ранији живот и односе окривљених малолетника пре но што донесе одлуку да ли су дело с разбором учинили или не, т. ј. да ли ће бити и осуђени или само упућени на принудно васпитање. Јавност је при суђењу ограничена на лица која су потребна, као што су дотични свештеник, учитељ, родитељи или старатељи, лекар и лица којима суд нарочито допусти приступ. Први такав суд у Немачкој установљен је 1. јануара пр, год. у Франкфурту на Мајни и на његовој првој седници међу позватим гостима био је и писац ових чланака. Судило се двама дечацима и једној девојчици за неке омање крађе