Policijski glasnik

БРОЈ 20

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 155

н. пр. превидети, да је патос скоро рибан (како би се траг крви уништио); да на сумњивом коцу има и човечјих длака ; да је особа, која је под сумњом да је грована, бљувала, те да би и трагове од бљуванка и бочице и кутице од »лекова", па и остатке од јела и неопране судове ит.д. ваљало покупити и па стручан преглед послати. АЛ г. — Иследник. који нема довољно спреме из Судске Медицине, отежаваће и ометати правилно ислеђење и коначно решење којега спора и тиме, што ће у незнању нешто намерно или ненамерно учинити, па тиме траг утрти и иоништити баш оним знацима и појавама, које би судско-мддицинском вештаку могле послужити као врло згодни и поуздани основи за решење овог или оног спорног судског-медицинског питања у томе ислеђењу. Тако се н. пр. дешавало, да су невешти иследннци или полицијски органи најпре добро опрали лешину новорођена детета, коју су у нужгшку нашлн, па су је тек онда »чисту и опрану«, предали судско-медицинском вештаку на преглед и секцију, те баш тиме га оштетили за неколико важних података у ислеђењу те врсте (слуз, сукрвица,уегшх сазеова, нужничка садржина на површини тела ит.д.). Гдекоји иследници шаљу н. пр. сумњиве објекте у ма каквим, често и врло нечистим и неноузданим судовима и завојцима, или са ма каквим сумесама ; а гдекоји опет намерно додају шпирита, воде или друге које течности и масе за консервисање, не би ли се — по њиховом мишљењу — ти објектн што боље одржали. Ни у једном ни у другом случају не сећају се, да се у нечистим и неподесним судовима и завијутцима, у нширитусу и другим сумесама и додацима могу ти објекти толико изменити, да изгубе своје најкарактеристичније особине, по којима би их судско-медицински вештак могао познати и правнлно оценити. (илставит.е се) Д-р N1. Јовановић-Батут „0 ДОКАЗИМА У КРИВИЧНОМ ПОСТУПНУ" (нАСТАВАК) По г. Станојевићу изгледа, као да сам и ја иследницима г;азао да врше увиђај, кад им се свиди, јер прелази преко упутстава која сам ја о увиђају дао. Ја хоћу, да иследник зна шта ради, да буде свесан сваке своје радње, а не да буде проста машина, па чак и компчан изилазећи на лице места, да види нешто што му или никако не треба, или што је унапред већ несумњиво доказано. Очигледно је, да не треба трошити ни време нн новац око увиђаја за једну околност која је апсолутно и несумњиво доказана. Само у тим случајевима иследник пе треба да предузимаувиђај, то је смисао објашњења §-а 54. Г. Станојевић, на другом месту, тврди да је погрешно моје мишљење, по коме суд не може на главном претресу одлучити да се увиђај изврши преко иследног судше. »Те увиђаје, вели он, које суд наређује на главном претресу махом

и врши иследни судија ®. »Судска је практика, вели он даље, у овој ствари консгантна и са свим у духу § 25 кривичног постугша." Не треба бити велики практичар, па знати да увиђаје, које суд наређује на главном претресу, махом врши иследни судија, као ни то, да је та пракса констангна. У осталом ја то нисам ни спорио, већ сам само тврдио, да је та пракса, па макар она и на закону била основана, рђава. Кад увиђај може да изврши цео суд, као колегијум, за тим један судија, кога суд делегира, и најзад и иследни судпја, бнда је ван спора да суувиђаји које вриш цео суд или један судија бољи од увиђаја који вршн иследии судија. Ово чак једном судији не би требало објашњавати. Пракса би требала да избаци потпуно увиђај од стране иследног судије просто стога, што је он већ по тој ствари био у улози сгранке, био је државни тужилац. Улога тужиоца са улогом иследника не да се сложити, и кад наш законик иоред свега тога зна за такву аномалију, онда пракса треба то да поправи. Ово је у толико лакше учинити кад се зна, да се таквом праксом не би ниједан закон вређао, и кад суд, који суди, може да изврши опажање важних чињеница или сам непосредно или прско једног овога члана. Кад је наша пракса у многоме одступпла од наређења у § 183, онда она не само да треба, него је у интересу поступка не допустнтп да у име суда увиђаје врши иследни судија, који је био и државни тужилац. Трећа замерка, коју г. Станојевић чини увиђају, тиче се доказне снаге увиђаја. Он вели, да сам ја при третирању питања о доказној вредности увиђаја правио разлику: да ли је увиђај вршио цео суд или га је извршио иследник или један судија, и да увиђају у првом случају придајем већу доказну вредност него увиђају у другом случају. За тим додаје да »ову разлику у погледу на доказну вредност увиђаја у ова два случаја.... наш законодавац апсолутно не прави, нити има те разлике." Оваку је замерку могао истаћи само човек који нИје разумео одељак у коме се говори о увиђају као доказу. Јср апсолутно нигде ја нисам казао, да наш законодавац прави разлику у погледу на доказну снагу увиђаја према томе да ли је увиђај вршио цео суд или један судија. Напротив, ја сам тврдио да оба увиђаја могу бити потпун доказ о чињеницама које су предмет увиђаја. Први увиђај, т.ј. увиђај који цео суд предузима, биће потпун доказ, »ако суд нађе да претресом ни у колико није измењен резултат увиђаја«, разуме се под нретпоставком да је учињен у Форми коју закон прописује. Други увиђај »суд ће узети за потпун доказ, ако на њега не буде учињена никаква примедба од странака, и ако суд нађе да је потпун и тачан. Исто ће суд учинити и онда, кад нађе да су све примедбе странака неумесне и неосноване«. Јасно је, према овоме, да оба ова увиђаја могу бити потпун доказ, и чим могу имати подједнаку доказну вредиост, онда

не може бити говора о законској разлици односно доказне вредности. Али ипак има нешто што г. Станојевић није разумео и што га је збунило. Он није схватио, зашто сам разликовао увиђај који учини цео суд од увиђаја који изврши иследник или један судија, и зашто сам, према томе, о шима одвојено и говорио. Он није знао да су ова два увиђаја по ирироди и суштини својој различити. Ја сам само теоријски изложио у чему се састоји та унутарња разлика између њих, која чини да је први увиђај, по природи својој. без обзпра на закон, веродбстојнији од другог. Г. Станојевић не зна, да је увиђај у правом смислу само оно, што суд, који суди, својим чулима непосредно онази. Он тако исто не може да схвати, да увиђај, који предузме иследник или један судија, и да протоко таквог увиђаја, којн се иа претресу прочитава, по природи својој, н лко се зове увнђај, није увиђај него сведоџба. Кад би г. Станојевић имао толико спремс, да може ово да схватп, њему никако не би било чудно, откуд да први увиђај буде веродоетојнији од другог. Што он ово сад не разуме, ја му ту не могу помоћи. Једини пут за разумевање јесте, да се потруди и да ово боље проучи, па ће онда видети како ово разликовање није мој изум. У осталом у овоме му може помоћи и ма који од његових практиканата или писара, који су били моји ђаци. II. Код вештачног мишљења. г. Станојевић налази да је погрешно моје мишљење, по коме се вештацп испнтују као и сведоци. Он вели, да »нити би то имало смисла нити се тако ради у пракси". »Па главном претресу, вели он, њихово се мишљење прочита и они питају остају ли при датом мишљењу.« Није у питању то, да ли је у пракси овако, као што г. Станојевић вели, него да ли је та иракса добра. Кад закон нигде не каже како се имају вештаци испитати, већ говори само о сведочењу и преслушавању сведока или вештака, дакле кад за испит вештака употребљава исте изразе које и за испит сведока, па за сведоке каже како ће се испитивати а за вештаке не каже, онда је сасвим природно да се вештаци имају испитати као и сведоци. То сам тврдио и то је једино тачно. Али никако не може бити правилан онај начин испнтивања, по коме се вештацима прочита њихово мишљење па се они питају, остају ли при истом. Таква пракса је рђава са истих разлога, са којих је рђава и пракса, по којој се на претресу и сведоку прочита његов ранији испит и пита се, остаје ли при истом. Непојамно је, да и о овоме треба дискутовати. Кад се неко има да испита, па био он сведок или вештак, томе се поставља питање на које он има дати одговор. Разуме се, да се вештаку има поставити другаче питање него сведоку. III. Код иризнања је г. Станојевић учинио две замерке. Прва се тиче дефиниције признања у ужем и ширем смислу. Ја, као и сви који су до сад на свету, сем г. Станојевпћа, писали о признању, деФинисао сам признање у ужем смислу као изјаву опту-