Policijski glasnik

СТРАНА '236

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 30.

лио би од странца ситнога иовца ради брзе куповине цигара, а ради сигурности давао му је свој новчаник са крупном новчаницом, која је у ствари била лажна. Паланчанпн је, разуме се, узалудно очекпвао повратак свога новога позндннка. 5. Преваре и крађе при раемени (крађе к Гатепсате). Овде спадају тако звани »швиндлери мењачи«, који под буди којим изговором улазе у трговинеда размене крупап новац, нарочито злато и банкноте, или обратно, да за ситан новац добпју крупан. Типичан је овај трик. Неки кројач Ш. молио је продавачицу или деловоткињу које радже да му ситан новац заменн једном банкпотом од стотнну марака, пошто хоће толико у писму да пошал,е своме оцу у унутрашњост, за рођен дан, објаснивши, како се отацмнчго више радује, над добије у писму такву банкпоту, Цего ли упутницом. Ш. је одг. ах извукао из џепа једио већ адресовано и маркама снабдевено писмо, а затворио је куверат чнм је примио новчаницу од стотину марака. По том поче Ш. да броји свој ситан новац, н при том се показа, да је „случајно" заборавио да понесе собом из стана још и један златник од двадесет марака. С молбом да се писмо не цепа, извади га он понова пз џепа, преда продавачици и замолн је да га причува до његова повратка, а свој ситни новац, разуме се, узме натраг. У неколико случајева продавачице су поверовале лагаријама кројачевим и чувале његово новчано писмо, које је оп на брзу руку променуо у џепу са другим, у коме су била само парчад чисте хартије. — Осуда је гласила: шест месеца затвора.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова пигања: I Г. Милан С. КондиК, полицијски писар, пита : По забрани одобреној решењем првостепеног смедеревског суда од 28. маја ове год. Бр. 21291, изишао сам на лице места у оиштину лозовичку, да ову забрану над дужницима удејствујем, па кад сам попис покретности извршио над једним дужником, позвао сам одређеног стараоца да је прими на чување, али како то беше председник општине, није се хтео примнти ове дужности, јер га штити закон. По § 405. грађ. пост. старатеља именује поверитељ, а по § 466. б. поменутог закона бирају га заједно повериоц и дужник — односно извршна власт, ако се ови у избору не сложе, па кад се овај без довољног оправдања не прими, извршна власт га кажњава са 50—100 дин. у корист државне касе и одмах поставља другога. Кад се дакле доведу у везу оба ова законска прописа, онда сам ја тако разумео и одмах изабрао другога стараоца,' јер повериоц тада није био ту. Овај изабрати стараоц није се хтео примити ста-

ралачке дужности, а није имао довољно оправдања зато и ја сам га тада казнио са 40 динара н одмах на његово место изабрао другоги; но и овај другп пије се хтео примити ове дужносги, а није довољно оправдао ову немогућност. па сам п њега казнио, и тек трећи се примио ове дужности и ја овај носао овршио, за који за сваку неуредност лежи на мени велика одговорност по § 500. а грађанског поступка. На пресуду моју од 19. јуна тек. год. Бр. 10749, осуђени је изјавио жалбу начелству окр. смедеревеког, и оно је решењем својнм од 25. јуна т. г. Бр. 5830. ову моју пресуду поништило из ових разлога: 1. »Када је новопостављени стараоц Н. Н. изјавио на протоколу, да се не може примити старалачке дужности што је стар, те не може да ради (али он је касапин и ову радњу обавља) и што мора да води сина у бању, онда је требало његове наводе испитати, па ако се утврди да су неистинити, тек онда би се могао казнити на основу § 466. б. гр. суд. пост., јер се по ставу 6. поменутог параграФа тражи да се ко без довољног оправдања не прими старалачке дужности, а ничим није утврђено да су његови наводи недовољни или неистинити. 2. Сем тога по § 10. полицијоке уредбе за ислеђење и суђење иступа, у које спада и ово, надлежан је начелник срески, па како је у времену доношења пресуде, начелпик срески био на дужности, то је само он и могао донети пресуду, а не и писар — извршитељ". Ано је дакле ово гледиште начелства на радњу при извршењу забрана, а у питању стараоца, као највећег чиниоца при попису, који се, по мом скромном мишљењу на овај начин и врши, да би се принудио дужник на плаћање дуга, усвоји, онда молим уредништво »Полицијског Гласника® да ми објасни: а) Има ли везе § 405. са § 466. б. гр. ностулка, кад се први односи на забрану, а други на попис при извршењима »извршних® осуда?; б) Како ће се поступити и у једном и у другом случају пописа, кад се стараоци неће да приме старалачке дужности, коме ће власт пописату покретност предати на чување и онда кад дужник нијс сигуран да се при њему остави, а кад непосредна извршна власт — чиновник, нема права на изрицање казне по § 466. б. гр. поступка?; в) Најзад, сматра ли се у опгате изрицање ове казне и извиђање по полиц. уредби или по овоме слецијалном закону; јер по мом скромном мишљењу, извршитељу је свагда онемогућено правилно извршење поииса, било по забрани било по пресудама, кад он непосредно нема власти у целини применити § 466. б. грађ. суд. поступка, а нарочито да се претпостави случај овог пзвршења, где је ср. начелник удаљен одатле за 9—10 сати места, као на пример у ужичком округу? Учтиво молим уредништво, да ово што пре изволи проверити, па по свом нахођењу обавештења ми дати, јер су баш сада

најве&и радови оваке врсте , па незиам како ћу да се крећем«. — На ово питање одговарамо: И ако у грађанским и администра-. тивним споровима има места аналогији, ипак со наређења §. 466. б. грађаиског судског поступка, не би могла применити за случајеве из § 404, 405. и 406 истога закона, у колико се односе на стараоца. Не би се, велимо, могла применити због тога, што законској аналогији у опште има места само онда, кад известан елучај није регулисан самим законом. Питање, међутим, које је овде иотакнуто, регулиоано је законом, и зато примени аналогије не може бити моста. Тако и § 405. и 406. јасно одређују, да ће се пописано ствари, ио забранг„, увек предаватп самомо дужнику, кад стараоца нема, оило гато није у општо наименован од страно повериоца, било што би он одрекао да ову дужност прими. Постављајућн овако правило, да пописане ствари остају код дужиика, наравно под законом одговорношћу, кад год нема стараоца, законодавац није наметнуо дужпост властима да оне одређују стараоца, нити им је, према томе, дао какво право кажњавања. Понављамо, док је законодавац у § 466. 6. условио, да се пописано имање редовно одузима из руку дужника, сем сј. учаја кад сам поверилац изречно тражи да обрнуто буде, дотле се код забрана, по помонутим наређењима, пописане ствари редовно предају на чување самом дужнику, н у тој разлици налази се пмтврда нашем мишљењу, да власт нити може одређивати стараоца при забранама, нити изрицати казну. Још јаче се утврђује наше гледиште да § 405. и 406. немају никакве заједнице са § 466. 6. номенутог закона том околношћу, што је законодавац вршио ревизију § 404. оног истогдана (14. јула 1898.) кад и § 466. б., па је наређења § 405. и 406. оставио оиаква каква су и била, а да је хтео да их мења, он би то и учинио том прилнком. Према овоме, за случајеве забране важе наређења § 405. и 406. а наређења § 466. д. важе само за пописе, који се врше по глави XVIII поменутога закона. С обзиром на напред наведено, постављање и кажњавањо стараоца било је незаконито, а повериоци нека се старају, да за стараоце одређују лица, која ће се овога посла примати. Кад би било питање о кажњавању лроценилаца приликом вршења забрана, онда би важиле одредбе § 466. а. јер на другом месту није дата санкција наређењима из § 404. истог закона, те има моста аналогији. За све случајеве из § 466., 466. а. и 6. онај чиновник, који врши попис, има права кажњавања, јер јеТзамим тим, што он дејствује самостално но предмету датом њему у рад, делегирано њему и право оне власти, у чије име он ради. Примени Полицијске Уредбе овде нема места, јер је она поступак за кривице из III части кр. закона, а случајеви о којима се овде говори кривице су засебног