Policijski glasnik

ВРОЈ 41.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 323

вим а, али све то у току три месеца од дана кад је пресуда постала извршном. Новчане казне могу се само тада принудно извршити, ако тиме не долазн у питање његово издржавање, или ако се тиме не спречава у изрршењу дужности да пружи издржање својим сродницима, или да накнади штету оштећеноме. Кад се над осуђеним не може да изврши новчана казна, као замену назну може издржавати само лаки затвор („НаН 0 ). Извршење замене казне не повлачн собом последице, које су иначе у вези са. издржавањем које казне лишења слободе. Замена казна има се предвидсти у пресуди, а при њеном одмерењу има се дневни ириход осуђенога приближно изједначити са једним даном лишења слободе. Губитак грађанске части, који је скопчан са осудом на смрт или робију, повлачи за собом губитак права на сваку државну и јавну службу, на академске степене, адвокатуру, јавно бележништво, да у својој држави чини употребу од академскога степена добивеног у иностранскву, губитак бирачког права, за тим неспособност да може сва та места и повластице понова задобити, губитак племства, државних титула, ордена и почасних знакова, права на ношење у земљи иностраних ордена и почасних знакова. Неспособност за повраћај горе поменутих права, положаја и повластица, траје код казни смрћу или робпјом за време од потпуно издржане казне лишења слободе па за десет година. Код осуда на затвор, најмањи шест месеца, губитак тај има се досудити од дана издржане казне лишења слободе, па за време од пет година, ако је злочинац необично груб, користољубив, бестидан или страшљив од рада. Обзнањивање иутем штамие досуђиваће се кад је то потребно у јавном интересу. Код случајева, које је закон предвидео, у случају осуде, обзнањивање путем штампе може се изрећи на захтев повређенога, а у случају ослобођења услед невиности, ако оштећени докаже оправдан интерес у том погледу. Душевни болесник или иијанац , који је извршио какву казниму радњу, која се кажњава већом казном од шест месеца лишења слободе, па кривац не може да буде суђен и осуђен због неурачунљивости, упутиће се у који завод за злочиначке душевне болеснике, ако се има сматрати као оиште оиасан ио друштво. На казну лишења слободе осуђени учинилац због злочина или због преступа казнимог са преко шест месеца, чија је способност да увиди неправедност свога дела или да своју вољу правилно употреби била битно умањена услед трајног болесног стања, може бити задржан и по са свим издржаној казни, ако се сматра да је опасан по друштво. Тако исто и оиште оиасни иовратници могу бити задржани и по истеку и издржању досуђеног им времена казне. То .задржавање не сме трајати дуже од десет година. Ако који држављанин буде осуђен на робију због злочина противу сигурности новчаног саобраћаја, противу страних пре-

дузећа или због опште опасног злочина, суд га може ставити и под иолицијски на дзор. Суд може одустати од тога да изриче казиу за малолетника, који је извршио какво дело из обести, непромишљепостп или из сличног разлога, код кога се не може узети да постоји покварена намера, али то дело може бити само такво, за које законодавац није предвпдео веће казне од три мессца лишења слободе или од хиљаду круна новчано. У тим случајевима суд ће га после озбиљне опомене пустити у слободу. Одустајање од казне допуштепо је само код малолетника, који се огуђују први пут. Под истим условима може суд одложити извршење казне за извесно пробно време од једне до две године, ако се према ранијем животу малолетника и по његовим побудама при делу може узети, да извршење казне није потребно, па да се он одстрани од даљег вршења казнимих дела. Условно одлагање казне искључено је, ако је малолетник већ један пут бпо осуђен на казну лишења слободе. Ако се мадолетник добро владао, казна му је онроштена. Код малолетгшка, на место смртне казне и доживотне казне лишења слободе. долази затвор од три до петнаест година. На место казне робије долазе казна затвора, код којих се законом одређене минималне мере смањују на половину. Губитак грађанскнх права и обзнањивање пресуде путем штампе са свим су искључени за малолетнике. Малолетник, који је оглашен за крива због какве казниме радње, задобија рехабилитацију, ако је до осуде био беспрекорног владања и ако за време од издржане осуде иа за пет до десет година није понова осуђиван. То су, у главном, начела, која овај предлог новога аустријскога казненога законика обухвата, а ми ћемо се постарати да обавестимо читаоце и о даљој његовој судбини. Д. В. Бакић

ЧЕЗАРЕЛ0МБР030

5. текућег месеца умро је Чезаре Ломброзо, једна од пајзнатнијих личности савремене медицине. Ломброзоје 1830. године рођен у Верони, студовао је у Турину, Павији и Бечу, где је био Паницин и Шкодин ђак; промовисан је 1856. годане, учествовао је у рату од 1859. као војни лекар, 1862. постао је проФесором психијатрије у Павији, за тим директор душевне болиице у Пезару, и најзад проФесор судске медицине и психијатрпје у Турину. Ломброзо се никада није бавио ситницама. Велики дух привлачила су и велика питања. Он није писао марљиве дисертације о докторским пптањима или написе о ретким симптомима ретких болести. Али проблемч, као пелагра, или кретенизам, болести народа, од којихсу

патиле стотине хиљада, то су били проблеми који су њега интересовали и на чијем је рсшењу он с одушевљењем и успехом деловао. Најпознатијп је Ломброзо постао поводом свога становишта које је заузео у злочипачком питању. Но ипак то није тачан израз. Он није заузео становигнте у злочиначком питању,већ га је створио. Ломброзо н Бенедикт били су први, који су расправљали питање, да ли се природна наука ие може приближити социјалној појави злочина са њеним методама. Бенедикт је схватио тај проблем, можда, критпчније од Ломброза, али овај опет храбрије, с више Фантазије, а тако н са више успеха. Тако ће напредак на том пољу увек бити скопчан са именом Ломброзовим. Он је разумевао како треба распламтети духове за то становиште, за прпвржеништво и за борбу. Сваки напис Ломброзов изазивао је жив покрет и живо противуречење. Свакојако да Ломброзови противници делом га нису никако ни разумели. Затуцани противници подметали су му како он хоће да иотури психијатера на меото крнвичног судије, болницу за душевне болести на место казненога завода. Нп једно пребацивање није било неправедно; Ломброзо је увек био свестан тога, да последица његових студија може бити само реФорма казне, а не њено укидање. Други озбнљни противници дизали су се иротиву слабостк у Ломброзовом систему. Са свим је несумњиво, да га је Фантазнја често довлачила до таквих поставака, које ннсу могле подлећи хладној и озбиљној критици. Такав је случај нарочито с тврђењем, да се иото с1еП^иеп4е као атавстнчко биће има сматрати као повраћај ка ранијем ступњу душевног развитка човечјег, које је изазвало грдно противуречење. Критичари су ипак претеривали и за то су превидели светле и корнсне тачке које је испитивач тнм својим тврђењем пронашао. Ако хоћемо да нам буде јасан значај рада Ломброзовог на том пољу, треба само да се обазремо на уџбенике и списе 0 Форензичкој психијатрији пре Ломброза. Тада је било људи, који су услед душевне поремећености вршили какав злочин; и ти су људи били одвојени једном оштром границом од правога злочинца, о коме се психијатар није више усуђивао да се изјасни из плашљивог респекта од које друге дисциплине (науке ( , већ га је остављао моралисти и крпвичном судији. Овај последњи тешко да се кад у опште бавио са злочинцем, већ само са његовим делом, које је анализирао примењујућн при том све своје оштроумље. Ако је данас што друкчије, ако је данас злочинац пре свега постао предметом студнје и ако се идући даље не истражују само биолошки, већ и социјални услови злочина и злочинаштва, онда се нодстрек за то пма нриписатн само Ломброзу. Студије злочинаца довеле су Ломброза на то, да ислитује н други проблеме, и то, њему својствено, опет само проблеме највећега значаја и најопштијег интереса; ту спадају његове студије о генијалности, 1 о политичком злочинцу, о анархизму ит.д.