Policijski glasnik

ВРОЈ 49.

ПОЈШЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

СТРАНА 387

ОСМИ МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕС ЗА КАЗНЕНЕ ЗАВОДЕ (НАСТАВАк) Под претпоставком признања изложених принцнпа, комгресу ће бптп изнето на саветовање, које класе злочинаца треба подвргавати »неодређеној осуди« а које треба да буду искључене из ње, као и то, како се може изрећп „пеодређена пресуда" без минималног и максималног ограничења а да не буде опасности по личну слободу индивидуе. Неколике државе Уније решиле су већ ова иитања п привеле их већ и у праксу. Без намере да се прејудицира одлукама конгреса, изгледа да би било правилно придружити се схватању оних стручњака, који »неодређеној осуди« подвргавају све друге класе злоцинаца, сем лаких преступника, који се обично кажњавају малим повчагшм казнама или кратким лаким затвором, и сем случајева код тешких убистава, код којих је предвиђена казна смртп, дакле, према томе изузимају само лаке преступнике и убице с предумишљајем. Минимално и максимално ограничење не слаже се са принципом, „неодређене осуде«, јер га ова потискује већ самим ограничењем на »одређену осуду 1 '. Кад се једном колегијуму судија поклони поверење, да преко потребне мере не искључује злочинца из уживања слободе, онда се може колегијуму, састављеном из судија, чиновника казненпх завода и слободних грађана, признати поверење, да ће моћи наћи прави круг времена за одлагање казне без опасности за личну слободу индивидуе. Низ држава у Америци задржале су минимално и максимално ограничење ; тако н.пр. ни једна казналишења слободе не сме трајати мање од 3 месеца, а ни једно одузимање слободе не сме премашати трајање од 15 година. Друге су га државе, опет, одбациле. Ако би се конгрес изразио, да препоручп њено примање, онда би, изгледа, било потребно још само да се нареде нека са свим екстремна ограничења. Прва су два питања, наравно, од претежне важности за американске државе или за државе које имају нарочитих симпатија према »неодређеној осуди". Такав случај већ неће бити са немачким судијским круговима, који не могу радосно поздравити такву врсту правосуђа, које им узима из руку одмеравање казне, већ им се морају оштро одупрети. Но ипак за то и за њих остаје то питање интересантно и у највећој мери ноучно. Код ове старе врсте правосуђа од већег је значаја питање, да ли код неприанавања »неодређене осуде« постоји разлог за законску интервенцију, да се „одређена пресуда® ограннчи у извесним случајевима и у нзвесним правцима. Ово је питање добро дошли повод, да се једном подигне глас противу безусловног пуштања у слободу понопљених повратника и злочинаца из навике и од заната, који за време осуде нису

показали ни мало знака покајањп, о којима је добивено уверење, да су потпуно непоправими и несаломљиви, већ су шта више можда и за време трајања осуде предузимали кораке за припрему нових казнимих дела, и о којима извршне власти с позитивном сигурношћу зпају, да ће у току кратког времена извршпти какав нов злочин те тако оштетити човечанско друштво и крвљу и имањем. Небројеио таквих људи свакодпевно се пуштају из казнених завода. Ту је потребна законска питервенција. Сви они, који су дугим својнм животом дали доказа, да неће да се поправе, да на то и не мисле, да нису чак ни у стању да поштеним начином живе, и да је њихова слобода опасна по друштво, сви ти треба да остану ван слободе- Често се добацује, да свакоме може још куцнути час нокајања и преокрета. Пракса. пак, говори друкчије. Па и кад би било тако, ипак због тако незпатог броја, који својим начином жинота показује знаке покајап>а. широка јавност не сме бити изложена необузданој, ниској ћуди осталнх хиљада таквих бедника. Па онда још и читав низ оних тако званих душевно умањено урачунљивих. Бол морају осећати они који то знају, па отвореним очима гледају, како се овима, по издржаној казни, широм отварају врата у неограничену слободу. Но може се низамислити, како неописана несрећа проистиче отуда за безброј њих, који су изложепи тој опасности, ни најмање не слутећи је. Ту би законодавство требало да каже своје, ту би се требала да повуче једна реза, те да се од »одређене осуде« начини »неодређена", т. ј. она која не одређује време трајања. Питање 2. Како би се и на који начин могле извршивати пресуде страпих судова, нарочито у погледу на злочинаштва из навике и законске казнене неурачунљивости ? По законима Сједињених Држава, досељеник, кога је нека страна држава осудила за какав тежак злочин, може јој бити издат. На све стране показало се као неопходпо потребна ствар више споразума за међусобно издавање криваца. Можда ће се заседањима конгреса постићи, да се тај пут што боље утре; тиме би се више појачала општа сигурност публике, што би се знатно великом броју злочипаца у многоме ускратило расположење да извршују зла дела. Питање 3. Какви се споразуми илп државни уговори могу закључити, те да се стане на пут тежњама интернационалног злочпначког света, да се међусобно сједињује и организује? То је нптање и важно и акутно. Потпуно је пружена могућност, да се човечанско другитво више ио до сада заштити од злочиначког каља. Није нова, али је многобројнија појава на пољу злочина постојање интерпациоиалних дружина, које су под вођством ванредно способннх злочинаца у своме Фаху. Ретко полази за руком, да се похватају вође тих дружина, које ретко узимају лична учешћа у извршењу злочина. Хапшењем појединих индивидуа, које су извршиле

дело, није се много успело, пошто се празнине брзо попуњују. Општим, заједничким корацпма културних народа, могло бп се стати за врат вођама тих интернациоиалних дружипа. тс би се тако могле уништити и читаве организације. Морамо се надати, да ће конгрес наћи полазну тачку у овоме, те да се примепом њеном у праксп учини једном крај тим дружинама, које су педостојне савремепости. Питање 4. Какву улогу игра смртиа казпа у разним земљама? Гласовн за и против смргне казне, једном рсчи интерес публике за смртну казну јако се умножио. При том је од великог значаја, што се и међународни копгрес за казнене заводе бави томом »смргна казна", и ако не толико да у том пптању достигне до извесног становишта. колико да расветли матернју. да прикупи материјал и далиферује стручне инФормације. У циљу прпбављања једнолпких нзвештаја, израђ^на је једпа шема питања. Њом се моли свака држава за обавештење, да ли је и за које злочине уведена код ње смртла казна, каква казпа евентуално долази на њено место, да ли се иогубљења врше јавно п на којп начин, какви прописи егзпстирају у опште о њеном извршењу, како се често она извргиивала, у којнм случајевима и на који се начин замењује она у другу казну, и у колико су случајева деликвонти ире њеизвршили самоубиство. Даље, које јавно мигпљон.е у погледу с.мртне казне преовлађује у дотичним земљама, кад је где укннута смртна казпа и којс би мисли и опаско још могле бити од интереса за ову тему. II. ОДЕЉЕЊЕ: Управа ^азнених завода. Питање 1. Који су битни принципи једног модерног поправног система и у ком се правцу треба да ограничи његова примена ? Ни једно питањс модоргте управе казненим заводима није интересантније и важније него ово. Осми међународпи конгрес хоће једном све да скупи, да састави у једну одређену Форму п да взнесе на претрес и доношење одлуке значајног Форума стручњака. — све што се до сад измудровало у модерним ситемима, погледима, уређењима и законима, но би ли учинио успешнпм опште призпати главии циљ свих модерних управа казнених завода: »поправку казнених осуђеника«. Како се може остварити поправка ? Заједннчким затвором као припремом за социјалне дужности ; потпунпм изоловањем, да би се могло боље извести ипдивидуално поступање, или мешавином оба та система? Треба ли осуђенике у опште упућивати у државне казнеие заводе или треба претпоставити упућпвћње у потребне заводе или насељаван.а на државна добра илп упућнвање на културне радове ? У широј јавностп обично се сумњичи могућност поправке осуђеиика, док се модерна наука о казненим заводима чвр-