Policijski glasnik

ВРОЈ 19.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 147

Брисла у ),Баекеп-Неу8е1 с( преко Сен Ппјера. Двадесет шеста аогрешка. — Као колективну погрешку помињемо скуп неоснованих и. произвољних хапшења, којима је власт приступпла да би моментано задовољила јавно мнење. Јер, у колико смо могли сазнати, ухапшено је, на правди Бога, 24 личности. Јогп је срећа што је белгијско правосуђе било толико паметио и увиђавно, те их није послало на Ђавоље Острво. Двадесет седма иогрешка. — Наша власт, која је одмах и на брзу руку сковала хипотезу о злочину подводачице од 20 год. никако није хтела напустити ову своју идеју, већ је са ђавољим постојанством истрајала у првој погрешци. Њој је била потребна жртва, и она ју је, сасвим природно, нашла. Непријатности Рашел Ротсер, њена два хапшења и њено стављање у превеитивгш затвор, остају као нарочити модел вођења истраге и умешности наших истражних чиновника, | па с тога је потребно да се с њнма мало више позабавимо. У времену злочина, Фебруара 1906 год., мала келнерица, Рашел Ротсер, становала је на сенском булевару. Она је проводила жалосну и мрачну егзистенцију у средини једне мало-буржоаске Фамилије, којој је недостојао дух предвиђања. Мати болесна и лака на трошењу новца, није ни помишљала да своју кћер спремп за борбу у животу, давши је благовремено на какав заеат. Остављена сама себи, Рашел је пала као жртва свога рђавог васпитања. И ако не полаже много на врлину, ипак није, као што се тврдило, ниско и презрења достојно створење, већ више несрећпа, млада девојка. Одмах сутра дан по нзвршеном злочину, њена газдарица од стана пробудила ју је рано, и саопштила јој страшну новост о силовању и касапљењу девојчице. Још успавана и уморна, Рашел је примила ову новост са дистракцијом помешаном са равнодушношћу. Ова равнодушност према страховитом злочину изненадила је њену газдарицу, која ово у поверењу саопшти једној својој пријатељици, ова опет својој и тако се створи сумња, за коју, најзад, дознаде и полиција и похита за новим трагом. Подводачица од 20 гооина била је откривена. Због нове службе Рашел је морала отпутовати у Лијеж, и то се протумачило као бегство. Сумња се још више појачала кад се сазнало да је она носала корсаж од 50 дин., и да је имала сури вунени огртач. Злочин над малом Жаном извршен је у среду у вече, а идућег понедеоника Рашел је већ била ухапшена у провинцији и доведена у престоницу. Власт је, лре свега, захтевала од ње, да у детаљима утврди где је била трагичног вечера. За два сата аШн је био утврђен и проверен. Констатовало се, да је чувени корсаж од 50 днн. плаћеи у ствари свега 6 50 дин., а што се тиче сурог огртача —• главне тачке оптужбе — Рашел је доказала да га је, на месец дана пре извршеног злочина, уступила једној својој пријатељици. Суочавали су је са читавпм светом стараца, торокуша и дсвој-

чица; изводили су је пред сведоке у огртачима сурим, црвеним и белим; чешљали су је у свим могућим Фризурама; бар десет пута доводили су је из Лијежа у Брисл, у циљу ових трансФормација, достојних једног Фреголи-а. У кабинету истражног судије задржавана је до пола ноћи, а затим је одвођена у стан своје стара мајке, који је преко ноћи био под надзором полицијских агената. Засићене борбом, полиција и истражна власт најзад је оставише на миру. Читаву годину дана Рашел је могла уживати у задовољству што је измакла из шака организованом правосуђу. Међутим, торокуше за ово време нису седеле залудне. Јула месеца 1906 године Рашел је молила своју стару газдарицу г-ђу Симон, да јој пошље на доплату у Лијеж, преко станице »ОшНепипз«, једну малу, белу корпу, у којој је било неколико старих сукања, једап скромни огртач, један корзет и два парчета кадиФе. Пошто Рашел није са ста(нице подигла послату јој корпу, то је администрација, после шест месеци чекања, известила станицу која је пакет експедирала, да адресант није ни подигао ни тражио своју корпу. На молбу г-ђе Симон, корпа је враћена у Брисл и њој предата у присуству г-ђе Ван Галк Фебруара месеца 1907 год. на станици »Г/АПее-Уег^е". У корпи, која је одмах отворена. поред хаљина био је један мали молитвеник. Кад је г-ђа Ван Галк угледала овај молитвеник вриснула је, што је дало повода једном од чиновника да притрчи и упита за узрок. Г-ђа Ван Галк изјавпла је, да су овај молитвеник, као и две побожне слике које су биле у корпи, припадале некада њеном несрећном детету. После овакве изјаве чиновник одлучује, да се корпа и њена садржина ником не издају, већ да се ставе власти на расположење. Истрага је одмах отпочета, и Рашел поново затворена. (наставиб.е се)

П0У4Н0-ЗАБАВНИ ДЕО

С А Т Луј — Фредерик — Соваж

Заклао сам старца, знајте, са три потеза бријача преко самог гркљана — три мајсторска потеза, од којих је други пресекао дамаре, — али му нисам требао украсти сат. Покрађа ме је упропастила... Предузео сам предострожности све врсте тако одлично, да могу рећи, без хвалисања, да сам извршењем овога мога дела доказао, да сам геније. Прочптајте, ако не верујете, све тадање листове: једнодушно су славили моју вештину. Ни шума, ноћ, у кући, никаква трага напољу, никакав доказни основ, ништа, него само један старац са разјапљеним гркљаном. У почетку је још полиција утврдила врсту дела. За њ сам ја узео шездесет и три динара, законска награда за такав тежак злочин не рачунајући овај проклети сат. Али можда

нисам само снажније ударио! Је л' те, да сам томе старцу требао одсећи главу? Али, ко је могао мислити, да је он тако издржљив ? Нерасудним једним махом стрпао сам овај сат у џеп. Баш ми ништа није б ш потребан. Шездесет и три динара увежем у своју мараму. Старац није ни мрдиуо... Али, кад сам му узео сат, заклињем се, старац је уздрхтао и један је млаз крви покуљао из ране која је зјапила. Требало је, или са свим да му одсечем главу, или да му вратим сат. Али, нпсам знао, да он много на тај сат полаже. Где сам се сакрио ? Како сам могао омести истрагу? Постављате ми будаласта питања. Човек мога соја, кад има у џепу шездесет и три динара, тај је газда свога времена. Само ме је сат узпемиравао. Нисам могао ни мислити, да га продам, а да га закопам на какво пусто место, то ми није било згодно, Ви, који нисте нпкад убили, како вас је могућно уверити, да најситнија стварчица, бачена на случај, може компромитовати усиех, основан иа најсигурнрјим комбинацијама. Нисам пио, као што бисте ви замишљали, нисам ни завирио у оне развратне крајеве; крцкао сам мојих шездесет и три динара, по предрачуну одавно скројепом. Знао сам, у осталом, кога ћу убити после старца, али сад није о томе реч. Другог вечера, после убиства, чим је ноћ пала, у пустој улици једнога Фобурга једаи је пролазннк ишао право к мени. Имао је штоФан, вунен, шешир са обореним ободом, доњи део главе завучен у задигнуту јаку капута; али сам му и издалека познао ход. И није било сумње, то је био он. ... на неколико корака испред меие, подиже руку, у пола отвори своју горњу хаљину и ја видех, ни мало изиенађен, његове стакласте очи, модре образе и гркљан, на коме је зијала најстрашнија рана. Модра црна крв капала је на кошуљу; спусти руку до краја свога сребрног ланца, који му је висио преко трбуха, и у том тренутку био сам свесан тога, да је старац ту испао да тражи свој сат. Међу тим ја нисам мрднуо ни зеницом; такве ствари мене не могу да збуне и ја прошаптах: — Сат је код мене.... и лупих се по џепу од пруслука, одакле одјекну звек метала. — Али га ви нећете добити! додам по том. Учини ми се, да је оклевао, затвори капут и удали се, посрћући. Ја слегох раменима. Тај ми сат није давао мира. Међутим, он је средство, помоћу кога сам дошао у овакав сажаљив положај. Дакле, сушта је лаж вест, да је старац убијен. И претходна истрага са секцијом, сама сахрана, па вести у листовима, све је то лаж. Човек, као што сам ја, не даје се хватати тако лако у те грубе замке. Хтели би, без сумње, да успавају моју сумњу. Али, да загледамо мало у тог бедног генија код господе у полицији! За ово време старац је лутао по улицама и ја сам га непрестано сусретао како иде натучена шешира на очи и посрта-