Policijski glasnik

страна 158

полицијски гласник

број 20.

148. зак. о општинама у вези са чл. 122. истог закона надзорна власт позвана да се стара о тачном примењивању ових законских прописа, то је решењем од 10. Фебруара 1910. год. № 2797, затражила од одбора општине з да у року од пет дана разреши од дужности М. Н., председника исте општине, пошто по чл. 53. в, старе а и нове редакције закона о општинама нема услова, који би му давали право, да може председнички положај заузети. Општински одбор нашао је : да је председник М. Н. повратио гра1)анску част пре но што је надзорна власт потражила његово разрешење, и да због тога, ослањајући се и на посматрање Држаног Савета у одлуци од 5. јуна 1906. г. № 4362, (в. Збирку Одлука Државног Савета стр. 175), налази, да председник М. Н. може остати на председничком положају и да га не треба разрешавати. Ово у толико пре, што председник М. Н. није издржао казну робије, па ни затвор, у који му је робија претворена, те према томе он и није био осуђен на губитак грађанске части, па следствено не може бити ни у изузећу према новој редакцији чл. 53. в. закона о општинама. Најзад, и кад би се узело да му је споредна казна — губитак грађанске части — остала, ипак председник М. Н. не би могао бити у изузеКу према новој редакцији чл. 53. в. зак. о општинама још ни с тога, гато је од дана опроштене казне затвора па до данас протекло више од пет година. Са тих разлога одбор је решењем од 14. Фебруара 1910. године № 168. одбио захтев надзорне власти. Падзорнавласт, користећи се прописом чл. 148. зак. о општинама, спровела је сва акта Министру унутрашњих дела ; а Министар, налазећи, да је захтев надзорне власти на закону основап, на основу чл. 148. у вези са чл. 122., 71. и 53 в. зак. о онштинама, доставио је сва акта Државном Савету. Трећи Одсек Државног Савета нашао је, да је захтев о разрешењу овог предсодника правилан и на закону основан, јер у моменту бирања није био повратио грађанску част па према чл. 53. в. закона о онштинама старе редакције није ни могао бити биран за часника. С тога је на основу чл. 148. зак. о опгатинама одлуком од 11. марта 1910 год. № 1670. усвојио захтев о разрешењу. Јос. К. Ст.

Мишљење опште седнице Касационог Суда Бир свештенички уаодобљава се илати осталих чиновпика. 3а извршење забрана и осталих обустава све оно гиго је у тач. 7. § 47 1. грађанског судског иостуака казано и наређено за илате чиновника вреди и за свештенички бир, т, ј. да се за наилату у иоиис не може узети цео бир веГг '| 4 односно Ч, истога, а тако исто да се на бир односи и одлука оаште седнице К&сационог Суда од 6. фебруара 1910 год. Бр. 1Ш. Поводом захтева г. Министра Правде од 23. марта 1910. год. Бр. 4439, да Касациони Суд, по тражењу г. Министра Фн-

нансија од 17. марта 1910. год. № 8002, да своје мишљење о томе: 1, да ли се бир свештенички уподобљава плати осталих чиновника; и 2, да ли се за извршење забрана из бира може узети у попис и извршити наилата из целе годишње суме бира, односно да ли се цео годишњи бир може узети у попис или '| 4 односно Ч 2 од те суме, и по томе да ли се тач. 7. § 471. грађ. судског пост. односи на свештенички бир. па и одлука опште седнице Касационог Суда од 6. Фебруара 1910. г. № 1462, —- Касациони Суд у општој својој седници, а на основу тач. 2. § 16. закона о своме устројству, проучио је ово питање и односне законе па је нагаао: Законом од 27. марта 1842 г. 36. XXX. стр. 303., било је наређено, да парохијани подигну парохијске домове на плацу од једног јутра, па да то, са још осам јутара земље, уступе својим свештеницима на уживање. Уз ово била је истим законом прописана таблица, по којој су свештеници имали права на награду за свештенодејства извршена лично појединнм парохијанима, а за свећење водице у часни (велики) пост и остале постове свештеници нису нмали право наплате у новцу, већ шта ко да. Исто тако за литију, бдење, ношење крста и остало што уз то иде, имали су нраво, „уз добровољну писанију« на по 20 иара чаршијских од сваког дома, и још парохијани су били дужни давати своме свештенику они на селу по 12 ока жита од главе, — а они у варошима по 1 1 | а цванцик такође од главе. То је био законом усвојени свештенички бир. Законом од 6. новембра 1842. године 36. II. стр. 188 укинуто је оно наређење о подизању парохијских домова за свештенике и давању земље свештеницима иа уживање, и прописана је нова таблица по којој су свештеници имали право наплате за своје услуге извршене парохијанима. И у овом закону свештеници за свећење водице уз постове нису ништа нанлаћивали, већ су примали како се у закону каже: по старом обичају шта ко да, — а за ношење литије и остало имали су право или на добровољну писанију или по 20 пара чаршијских на дом. Бир у житу задржан је и овим законом (12 ока), само су они у варошима били дужни давати 5 гроша од главе, у место 1Ч 2 цванцика. Као што се, дакле, види, бир се састојао у извесној количини жита (12 ока), а за вароши у извесној суми новца, што су парохијани давали својим свештеницима као награду уз осталу писанију, а за њихова свештенодејства у цркви и остала, која су они бесплатно вршили. И бир, дакле, и таксе, који су свештеници наплаћивали за поједине свештенорадње представљају законом одређену награду, плату свештеника, коју је држава одредила и на коју су они имали права за сва свештенодејства која су вршили било појединим парохијанима по њиховој личној потреби, било својом службом у цркви по општој нотреби. Према

природи свештеннчке слузкбе и циљу те службе, ова награда или плата треба да буде заштићена онако исто као и плата државних чиновника, јер су обе законом нормиране нарочито тога ради, да би се свештеници, као и државни чиновници, обезбеђени за издржавање своје и своје породице, могли са свим посветити својим позивима. То се јасно види из поменутог закона од 27. марта 1842 год; где се велИ: да се дотични закон издаје у циљу побољшања свештеничког стања, те да би се тиме учинило да свештеници, живећи безбрнжније. у сопствеиом свом образовању више напредују и боље са већим се успехом старају за наравствено и душеспасавајуће стање „народакоме су пастири« и учитељи. Сва је разлика у томе што држава, у виду пореза и разних приреза, сама прикупља од народа новац за своје потребе, у које спада и плаћање чиновпика, па их одатле и плаћа, док је свештеницама било остављено, да нешто сами наплаћују (вересију преко властн) а нешто да примају као добровољни прилог. Али законом о уређењу свештеничког стања од 21. децембра 1882 г. зборник XXXVIII стр. 247 и то је измењено у правцу већег изједначења свештеничке плате са платом чиновничком у погледу природе њихове, и чланом 6. наређено је да се у место дотадашњег бира, који је свака глава давала своме свешгенику, а за чинодејства побројана у чл. 5, реченог закона, наплаћује од сваке пореске главе полугодишње по 1 динар уз порез и да се то предаје дотичном свештенику. Према наведеноме, свештеници сад примају бир преко власти у новцу и у виду плате, као и државни чиновници своју плату од државе, јер му се зна н годишња цифра, а биром се назива само зато, што се даје у место старог бира у натури, премда у чл. 6. закона о уређењу свештеничког стања није ни речено, да ће се то и даље звати биром. Са наведених разлога, Касациони Суд налази, да се бир т.ј. чланом 6. закона о уређењу свештеничког стања као свештеничка награда одређена сума новца, има сматрати, у погледу заштите и потребе да буде у јавном интересу, законом нормирана, као равна плата државних чиновника и да се наређења тач. 7. § 47!. грађ. судског поступка имају примењивати и на бир свештенички. У прилог оваквог разумевања, да се овај бир има индентиФиковати са платом државних чиновника у ногледу извршења, и по томе да све оно што важи за плату важи и за речени бир, иде и наређење тач. 14. чл. 27. закона о црквеним властима од 27. априла 1890 год. којим је наређењем бир и половину прихода по смрти свештениковој законодавац обезбедио свештениковој удови и деци за годину даиа, слично ономе што се по смрти чиновника његовој породици издаје једно-месечиа посмртна плата чиновникова. Сем овога, свештеници се самим законом н иначе у многоме ујсдначавају са државним чиновницима, јер поред тога што их поставља државна духовна власт, оии не губе своје парохпје због песпо-