Policijski glasnik

ВРОЈ 15. и 16.

полицијски гласник

СТРАНА 119.

последицу, коју он хоће. У својој свести он је пре свега имао преставу последице, која је, у конкуренцији са осталим преставама одлучила његову вољу, т. ј. он је зажелео да ту последицу оствари. Нретпоставимо да та последица правно ннје забрањена. Да би ову жељену последицу остварио он је морао предузети извесну радњу. И отуда је он у свести имао преставу и радње коју треба да предузме. Претходно је да би се могао одредити коју и какву радњу треба да предузме, морао имати уверење да ће радња бити каузална за последицу, т. ј. он је такође имао преставу о каузалној вези његове радње и жељене последице. Најзад, он је имао преставу и о томе да последица коју он жели да произведе није никаквим законом забрањена, и да ои према томе не чини никакво кривично дело. Његова воља да последицу оствари Формирала се у комплексу свију ових престава. Она је уираво постала зато што је комплекс престава био баш овакав. Да је он, пак, био другојачији, другојачија би била и акција воље. А шта је оскудевало у томе комплексу? Оскудевала је престава да ће предузета радња, може бити, поред оне хотене или место хотене последице произвесги и неку другу последицу, и престава да је та могућна, евснтуална последица, законом забрањена, те он њеним остварењем чини кривично дело. Управо, ова би се друга престава неминовно појавила у свести да је било прве, т. ј. сватања да ће и друга пооледица моћи бити остварена. Виновник неће повреду права, неће кривично дело. Па ипак оно је наступило. Он га није хтео с тога што га није предвиђао, а воља се не може распростирати и на ону последицу чија престава није конкурирала приликом Формирања акција воље. Због тога што виновник неће кривично дело, он никако не би предузимао радњу да је знао да ће но природноме току из ње произаћи кривично дело. Кривично је дело остварено због неегзистенције у свести ареставе о стварноме каузалноме току радње. Код несвеснога нехата психолошка кауза кривичнога дела јесте неегзистенција једне преставе. То није нека позитивна воља за кривичним делом, већ ако би се тако морало рећи, негативна воља, т. ј. остваривање кривичнога дела услед наше духовне, психолошке тромости, лености да у свести пробудимо преставу о каузалноме току радње. А ми смо то могли, јер нам је ток природних закона познат. Отуда смо само требали да у свести прооЈдимо, оживимо преставу о њима. Ми смо били лењи, нисмо се хтели мучити око тога, оставили смо затурену, сакривену у свести. преставу о дејству радње по природним законима и зато што њу нисмо извели у борбу престава око Формације воље, и испала је њена акција тако да је преко радње остварено кривично дело. Заједница у којој живимо, налаже нам да наше духовне силе и способности не успављујемо, да их држимо будне, и да оне тако увек буду у стању будити у свести нужне преставе за Фордшрање воље. Штурм (81гаГгесћШсће уеггсћиМип^ 8. 34, 35.)

правилно вели: »Овди поотоји леност вољне моћи; нехатноме виновнику не може се пребацити да је он иешто хтео што није требао, већ на против да није хтео оно што је требао хтети. Код несвеенога нехата дакле постоји каузални однос између духовне лености човекове и кривичнога дела. Код свес ту;. .- нехат.ч виновник предвЛ)9гдаЛ??^ова радња може произвести кривично-правну последицу. Њу он неће, и кад је неће природно је очекивати да га њена престава одврати од сваке акције. За цело, кад би био уверен, да ће та последица извесно наступити он не би делао. Али, како он предвиђа само вероватност њезинога наступања, то њега обузима нада да кривично-правна последица неће наступити. Ево сад како се ту Формира воља. Ми имамо преставу последице коју желимо. Имамо преставу радње коју морамо предузети, да би ту последицу остварили и имамо преставу каузалне везе између радње и жељене последице, Кад би само ове преставе у свести Фунгирале, онда би се ми одмах II лако одлучили на делање. Али ми имамо још и преставу да ће евептуално као последица наше акције наступити ипротив-правна пос.ледица. Њу никако нећемо. Преставе против-правне последице чине у свести једну борну групу; преставе жељене последице чине у свести другу борну груцу. Кад би само те две преставе група у свести постајале, онда би уз помоћ наших унутрашњих мотива, карактернпх оообина, прва група савладала другу и воља би се Формирала тако да делати не треба. Али у свесг улази још једна престава која ремети дотадању равнотежу. То је престава наде да последица нпак неће наступити. Ова престава нотпунце потире сваки утицај преставе против-правне последице. Ми ту последицу по својим карактерним и психолошким особинама не примамо. Њено очекивање уздржава нас од акције. Али ми велимо себн: па та последица неће наступити. Ова нада утире потпорну моћ и у психи оставља само бојазни да ипак противправна последица не наступи. Али ту бојазан утире врела жеља да остваримо ону последицу којој директно тежимо. И тако се код нас ипак СФормира воља да деламо. Као што видимо код свеснога нехата постојн каузална веза између наде да иоследица неће настуиити и кривичнога дела. Да те наде није било не би било ни кривичнога дела. Код несвеснога нехата догађа се кривично дело с тога. што у свести не постоји једна нужна престава, а код свеснога с тога што постоји једна неоснована престава. Важно је да је у оба случаја могло п требало да буде другојачије. Пама је било могуће и били смо обавезни да у свести пробудимо нужну преставу која би обрнула правац воље или да не допустимо или бар да не дамо никакве вредности нади да последица неће наступити. Ево у чему се сад састоји наша лична кривица, и зашто нехат треба да буде кажњив. Код несвеснога нехата кривично је дело наступило услед наше духовне

тромости, заспалости у конкретноме случају. У томе се показује једна наша социјално врло опасна особина. Јер будемо ли ми у свима својим радњама такви, ми ће мо стално реметити друштвени мир, бићемо друштвено опасни. С тога је друштву врло нужно да нас опомене на пажљивост, да нас пробуди. Кад будемо знали и осетили, да и због духовне тромости можемо бнти кажњени или већ трпимо због ље, у нашој ће свести страх од казне такође стварати нужну преставу, која ће производити јачу живчану енергију, будити нае духовно, и омогућити да деламо у једноме нормалноме психолошкоме стању. Друштво од нас не тражи да ми у своје поступке уносимо више пажње него што ми то желимо. Оно не тражи ни онолико колико ми у опште највише можемо. Али мора, и нма права да тражи да уносимо један нормалан, просечан степен те пажње. Код свеснога нехата пак ми се врло лако подајемо нади да последица неће наступити. Ми врло лако допуштамо егзистенцију те наде и дајемо права престави о њој да конкурише приликом Формирања вол>е. У томе се показује једна наша психолошка особина која се назива лакомисленост. И она је друштвено врло опасна. Страх од казне ваља да у нама пробуди више озбиљности и више разумнога расуђивања при свакоме поступку. III. Раније је речено да се нехат са своје горње стране граничи умишл.ајем и са своје доње стране случајним некажњивим делањем. Према умишљају ми смо га ограничили. Сад треба да га ограничимо према случају. Па питање докле се простире нехат одговориће се тада, ако се утврди: колики степен пажње, смишљености и разумности сваки човек мора да уноси у своје делање. Кад то објективно мерило утврдимо, лако ћемо у појединим случајевима одређивати постоји ли лична кривица или не. Имамо да питамо : је ли виновник ову последицу хтео? Ако утврдимо да јесте, било као директну било као евентуалну, онда постоји долозно делање. Ако утврдимо да није, онда морамо поставити и друго питање: је ли виновник при предузимању радње, из које је ово кривично дело произашло, располагао оним степеном иажње који се од њега захтевао ? Ако није онда ће мо га казнити за нехатно делање; ако пак јеоте, онда ту до њега више никакве кривице нема, последица је плод случаја за који нико не одговара. За утврђивање нужнога ступња пажње могу постојати два мерила: једно објективно а друго субјективно. Ми морамо питати: који се степен пажње собзиром на стање ствари мора тражити од свакога; и друго : који се степен пажње може тражити од тога човека. Што се објективне пажње човека тиче ваља приметити да нехат не лежи у простоме предвиђању опасности да може из радље наступпти повреда правнога добра. Немачки царевински суд дао је за ово врло добру аргументацију. Он вели: »Свакога дана и свакога часа пре-