Policijski glasnik

СТРЛТТА 14.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 2.

кућу коју ив он олмоа. Одем тамо. Виади оу већ за моје беготво, али како нису 1Ш номишљали на моје везо оа управником и како оу миолили да не знам од куда је дошла доотава, на основу које оам био затворен, они ме примише врло пријатељски. У разговору приберем, податке о браћи Кинет, и још исте ноћи доставим их г. Дибоу, који ме тад, пошто је био потпуно уверен у моју нскреност, упознаде са г. Рарнијером, главним полицијским секретарем, данао комесарем у Паризу. Овоме чиновнику сам дао потребна обавештења; нотребно је да кажем да је он доиота радио са много умешнооти и ревности. Два дана пре него што су, према мојим упутствима, лупилн у кућу Видалову, удесим те мено затворе понова. Одвели су ме опет у роаноки затвор, где сутра дан приспеше Видал, КаФен, Неве, Каде Пол, Дешанс и још миоги други, које оу ове одједанпут похватали. Иоирва сам био одвојен од њих јер сам рачунао да је боље да се причувам. Кад сам после неколико дана пуштен међу остале затворенике иравио сам се веома изненађоп што ту видим цело моје друштво. Пико не показиваше ни најмању номисао па улогу коју сам ја имао у њиховом затварању. Само Неве ме гледаше са неким неповерењем те га ја упитам за узрок; он ми признаде да по начину како је претресен и иепитиван, није се могао уздржатн а да не помиоли да оам ја био проказивач. Ла се направим увређен и, из бојазни да се то мпшљењо не прошири, скупим затворенике и кажем им шта Неве сумња, питајући их да ли оии верују да сам јаустању издати своје другове. Сви одговорише негативно и Певе се нађе нринуђеп да ми се извинп. Ва мене је било врло корисно што се оне сумње разбише овако, јер бн иначе, да су се оне потврдилс,. сигурно бпо убијеп. .V Роану је већ било неколико оваквих пресуда које су изрицали хапоеници међу собом. Неки Моасел, ос.умњичен да је проказао крађу извршену у некој цркви, био је убијен ту, у дворишту, и никад се није могло сазнати ко је убица. Недавно .један други, онтужен за сличне ствари, нађен је једпог јутра обешен ужетом од сламе о гвожђе на прозору, а поведена истрага није имала никаква успеха. I 1 . Дибоа ме позиа у своју канцеларију и да би отклопплн сваку сумњу одведоше ме са осталим хапоеницима као па испит. Ја уђем први ; управник ми рече да су из Париза дошли у Лион неколико врло омелих и опасних крадљиваца, п да они, пошто имају уредне исправе, очекују негде у сигурности прилику да изврше какву крађу и да одмах затим ишчозпу. То беху: Жалијер звани Бубонек, Г>утеј Кадет, Гарар, Бушар, Мулен Шеширџија, Марки звапи Златна. рука и још неки мање знатни. Сва ова имена, која оп иомену, била су ми потпуно непозната; ја му то кажем додајући: да је могућно да су она лажна. Г. Дибоа је хтео да ме одмах пусти да се уверим, ако ове људе пегде на јавпом месту видим, да ли сам их кадгод виђао, али ја му рекох да би ме то тако пагло иуштање могло ооум-

и.нчптп код апсеника у олучају ако корист службе буде захтевала да поново будем затворон. Моја му се примедба учини оправдана и он приста да нареди да ме пусте сутра. Неве, који је био доведен са осталим затвореницима ради испита, уђе после мене и после неколико минута изиђе сав зајапурен; питао сам га пгга је у канцеларији било. — Замиоли, рече он, велики сивори ме је редао да ли бих хтео дареда м где кењају шатрави левати који су аагеиљавање догњали нз Париза; пошто их само ја раскужњајем иначе би могли да одгљају (замисли, управник ме је пнтао да ли бих хтео да ирокажем где спавају крадљивци који су дошли из Париза; да их само ја познајем иначе могли бп да утекну). Иисам знао да си тако пеумешан; ја сам му обећао редати све шатраве левате (ја сам му обећао проказати све крадљивце) — Како! ти ћеш бити цивил; у осталом ти их не раскужњаваш. (Како! ти ћетп бити полицијски шпијун ; у осталом ти их не познајеш). — Шта ме се тиче!.. пустиће ме да пх цуњам ио мардељу и тако ћу улучити прилику да одгљам, а ти кењај у шатронџи. (пусти ће ме да их тражпм по вароши п тако ћу улучитн ирилпку да утекнем, а ти остани и даље у апсапи). Неве-у се доиаде ова мисао и љуто се кајаше што је одбио понуду Управникову, а како нпсам могао боз њега усиетн у ироналажењу ових крадљиваца, наговорим га да оиозове свОју реч, те г. Дибоа, кога сам о томе известио, нареди те нас обојицу једног вечсра одведоше иред Велико Позориште, затим п на друга места, где ми Неве показа све тражене крадљивце. Ми се затим кренемо у затвор праћени нолицијским агентима који су ишли одмах за пама. Да бих извео свој илан и да бих отклонио сваку сумњу требало је међутим учинити нешто чиме би ма и најмање потврдио Неве-у наду, коју сам му. бпо дао. Пролазећи кроз улицу Морспјер уђемо брзо у један пролаз и затворим за нама врата. Док су агенти потрчали на други излаз ми нзађемо мирно где смо били ушли, и кад су онн видели да су изиграни мп смо воћ билн далеко. Два дана после Певе, који ми није више требао и који на мене није могао ни сумњатн, бн понова затворен, а ја, пошто сам сад знао лонове, које ј:,< требало проказати, ирокажем их полицајцима у цркви Сен-Низијер, где с.у се бпли у недел.у скупили надајући се да штогод „зараде" кад свет буде излазио са службе. Не могући више користитп нласти оотавио сам најзад Лион п нођем у Париз, куда сам, захваљајући г. Дибоу. био сигуран да ћу стићи без узнемиравања. Отпутовао сам ноштом путем за Бургоњу; путовао сам само дању. У Лисил-боа, где сам преноћио као исви другп путници, успавам се и кад сам се пробудио кола еу већ била отишла пре више од дна сахата; надао сам да ћу пх стићп

због тешког иута којп у овоме срезу идо брдима, али дошав у Сен-Брис уверио сам се да су они измакли много и да је немогућно стићи их; ја онда успорим корак. Неки човок, који иђаше у истом правцу, видећи ме свог у зноју упита ме идем ли из Лиси-л-Боа; кажем му да доиста отуда идем п на томе разговор стаде. Овај човек оста у Сен Брису а ја продужим пут за Оксер. Чим сам стигао изнурен од умора уђем у једну кафану, где пошто ручам потражим кревст. Спавао Сам неколико часова, па ме пробуди нека велика ларма нред вратима моје собе. Неко је лупао јако; устанем полуобучен, отворим и моје сањиве очп видеше тробојну ешарфу, жуте панталоне и црвена зарукавља: нолициски комесар са иаредником и два жандарма. Нндев их ја сав нретрнух. »Видите како бледи, рече неко. Нема сумње он је". Подигнем очп и видим да то говори онај човек с којим сам се разговарао у Сен Брису; али још нисам знао разлог овој бедп. — Почнимо. рече комесар... пет стопа и пет палчева... тако је... коса плава... обрве и брада.. исто... чело обично... очи смеђе... нос оштар... уста средња... браЦа округла... лице пуно, румен... доста добро развијео... с< — Ои је... повикаше наредник, оба жандарма и онај човек из Сен Бриса. — Да, оп је, рече и комесар... капут плав... панталоне сура чоја... бео прсник... црпа машна... То доиста беше моје одело. — Нисам ли ја казао, примети са вндним задовољством комесар... то јо јодан од лопова! Опис се потпупо слагао са мном, међутим ја нисам био ништа украо, па ипак због положаја у коме сам иначе био. морао сам трпети ову неприлику. Може бити да је била нека пометња, може бити... Чиновници почеше разговаратп задовол..ни што су ме ухватили. „Мир!" викну им комесар; затим, преврнув лист, настави: »познаће се лако но оштром талијанском нагласку... нма на десној руци налац осакаћен ватреним оружјем". Говорио сам пред њима и показао сам десну руку која је била потиуно здрава. Чиновници се згледаше, нарочито онај човек из Бриса се збуни, а ја сам се осећао као да сам скинуо неки великп терет. Кад сам комесара уиитао речо ми да је прошле иоћи извршена велика крађа у Сен-Брису; један од осумњичених саучесника имао је одело слично моме, а било је сличности и у опису; због тога сам ја имао ову непријатну посету. Они ми се извинише, што ја примим великодушно. Срећом нисам морао прекидати пут и, уплашен да мп се не деси што ново, седнем још исте вечери на поштанска кола и дођем у Париз, одакле одмах одем у Арас. Шеснаеста глава. Имао сам више разлога, а њих је лако погодити, те нисам отишао право очевој кући ; одседнем код једне моје тетке, која ми каза да ми је отац умро. Ову тужну вест потврди мп ускоро и мати, која ме