Policijski glasnik

СТРАНА 44.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

ВРОЈ 6.

јер неКу да Вас буним својим присуством. Кад будете довољно чули, наћиКоте ме у мом будоару". * * * Нисам могао одморити, колико сам дуго остао на овом свом чудноватом прислушкивалу; што сам чуо, било је за мене од тако великог интереса, да сам због тога сасвим заборавио на време. Када сам се поново вратио кроз спаваћу собу у будоар, затекао сам ненознату даму у једној Фотељи, главу наслонила на једну руку и како изгледа утонула у дубоке мисли. Кад је чула моје кораке, спусти брзо на лице свој вео, који је била подигла и приступи ми. »Но, јесте ли задовољни, знате ли сада све? с( „Све •— сем главнога." »Имена, јелте?" упита она живо. »Јест, имена. Госпођа изгледа да је добро информисана®. и Моп сИеи, па зашто сам проводила читаве сате на том прислушкивалу, које сте Ви мало час оставили?" »Ви сте дакле дознали и за имена?® „Нисам, господине комесаре, имена нису никада помињана. У Венецији су људи обазриви, јер знају, да једно несмотрено изговорено име може кадкад стати главе онога чије је (( . »Маркиза Л. на пример. (( »Милостиви Боже, Ви знате— (( . в Само то једно име, које је случајно у жустрини дебате излетело из устију неке даме, која је, како изгледа, душа тог тајанственог скупа. Оно Ке бити довољно, да буде кључ за сва остала". „Тешко мени! 0, Ви не смете сматрати, да сте чули то име; Ви га морате заборавити; чујте ме добро, господине комесаре, Ви га морате заборавити." »Па и кад не бих могао.® „Ви Кете моћи. Размислите, да сте Ви овде у мојим рукама, да ја имам верно слуге, који ни од чега не презају, помислите на Венецију са њеним скровитим лагунима — не, не, немојте мислити ни на шта друго, већ само на то, да не злоупотребите моје поверење и да ми за ону велику услугу, коју сам учинила Вама и Вашој земљи, не плаћате тиме, да мој живот уништавате. (( »Умирите се, госпођо, ја ћу све учинити, што стоји у мојој моћи, али — (( и Не, не, никакво Али. У овоме случају не сме бити никакво Али — видите сами!" Она жустро отрже с главе свој вео. Ја погледах у бледо као мрамор лице маркизе Л., чувене у целој Венецији са своје лепоте. Збуњен устукох један корак натраг. „Појмите ли сад, господине комесаре, да Ви морате заборавити име маркиза Л. Ви нећете на својој души понети тако један страшан грех, да једну жену учините издајицом свога мужа. Ви ћете ме запитати, па зашто сам Вас онда дозвала овамо, зашто сам Вам открила тако страшну тајну ? Из љубави према своме мужу, кога ја обожавам, из освете према лажљивој змији, која т жи да ми га отргне. Ви сте сами чули, да се на ономе скупу

налазила једна жена ; та жена је глава завере, која се тамо снује. Она је пов реник Ђузепа Гарибалдиа и то није био најрђавији избор тога опасног човека, што је баш њу послао овамо, да припреми терен. Где је била слаба љубав према отаџбини, ту су морало номоћи њене дражи и заводничке рештине; она је више њих заплела и у своју мрежу уловила, па међу осталима нажалост и мога супруга. Вама, више није непознато у чему је ствар. Гарибалди се налази са својим добровољцима у близини границе, њогова жеђ за јуначким подвизима неда му мира, он чезне за новом славом и скројио јо дрзак план, да једним препадом заузме Венецију. Њему пишта не изгледа немогућно и он се узда у становништво, да ће оно енергично учествовати у том безуспешном устанку. Ви знате и сувише добро, шта је овдашње становништво —једна песамостална маса, поводљива и мека као восак, ако наиђе на праве вођо. Гарибалди јо добро знао, да ту не сме изостати и Маркиз Л., једна од првих и најпопуларнијих личности у Венецијп и зато му пије ни изгледала сувише висока цена, ако би се она и Сињорина Маритана звала. (( „Маритана ? (с »Јест, Маритаиа, нрослављена неапуљска балерина. Ја сам Вам жртвовала једно име, те да Ви зато заборавите име мога мужа. Мислим, да ћете свакако бити задовољни са том разменом. Тиме сам Вам посведочила пуно своје поверење; дајте сада и Ви мени обећање, да се због тога нећу кајати.® »Не, маркизо, ја нећу према Вама бити незахвалник." »Срећна сам, што се нисам у Вама преварила, господине комесаре. Али сад је време, да се учини крај једној више него необичној ситуацији, у којој се овдо налазимо. Пошто је загонетка разрешена, Ви ћ те сада све разумети и нећете се срдити, гато је Ваша очекивана карневалска авантура узола тако озбиљан обрт. Збогом! (( Она ми пружи своју нежну, малу руку и ја се нисам могао уздржати, а да на ту руку не притиснем јеДан пољубац. Непуних пола часа доцније гондола ме је понова код Пијацете вратила на суво. Ту су још тумарале безбројне маске у веселим поворкама. Мени јо било, као да сам просањао ноки Фантастичан сан. * * * То није био никакав сан. У рану зору, када је Венеција још спавала најдубљим сном, изненадио сам играчицу Маритану својом посетом у пратњи двојице полициских агената. У једној тајној прегради њеног гиздавог писаћег стола нашао сам њену интересантну преписку са Гарибалдиом, која је садржавала сва упуства за инсценирањо опасне завере. Никада се не би могло слутити, да се конци то завере могу наћи у будоару једне чувене балерине. Само имена Венецијанаца била су попуњена шифрама, чији кључ нисмо могли наћи. Играчица, која је била ухапшена, такође их није хтела издати. Ускро затим, после закључења бечког

мира, она је- пуштена у слободу. Тиме су окончани кривични акти по продмсту карневалске заверо у Венецији из године 186.. Али со у њима није могло ништа наћи о томе, да се имало захвалити само љубомори једне жене, што покладни уторак, за када је био уговорен устанак, није постао најкрвавијим листом у историји поносне краљице Адрије. С немачког №1. Ј. П. ~е»к-<зВИДОКОВИ МЕМОАРИ

(НАСТАВАК) Седамнаеста глава. Ишао сам нреко Пикардије ка Еулоњ:!. У то време Наполеон беше одустао од похода на Енглеску н се великом војском беше отишао да ратује са Аустријом, алп јо још велику војску био оставио на обали Ламанша. У обојим логорима и у ономе на левој и у ономе на десној страни било је војске од свих родова оружја н војника из свију јевропских земаља: Италијана, Немаца, Пијемонтеза, Холандеза, Швајцараца и Ирланђана. УниФорме су им биле врло равличите а та разнолиликост могаше мени помоћи да се сакријем. Али сам тако нсто мислио да не би било добро да се прерушавам и да позајмљујем одело, него да постанем у ствари војник. Међутим бавнти се у Еулоњи било је опасно докле год не бих нашао да се некако сакријем. Једнога дана, кад сам ишао забринут и узнемирен више него обично, сретнем на тргу у горњој чаршији једнога поднаредника маринске артилерпје, кога сам виђао по Паризу; он је, као и ја, био Артоац; укрцав се још као дете на једну државну ла})у он је највећи део свога живота ировео ио колонијама, и зато што није долазио кући није ни знао за моју неприлику. Он ме је само сматрао као човека који воли угодно да живи и после неколико седељки у кафани, укојима сам га силно помагао, он стече високо мишљеље о мојој вредности. „Еога ти, Роже Бонтан 1 ), шта радиш овде у Еулоњи?,) упита ме он. — Шта радим? тражим да попова стуиим у војску. — »Шта, по други пут! Знаш ли да је данас врло тешко ступити? Слушај, ако хоћеш да примиш један савет... него... овде се не може комотно разговарати, уђимо код Галанда". Упутимо се ка једној кафаниици која је била у једноме ћошку на тргу. — „ А, добар дан, Парижанине". рече поднаредник каФеџији. — „Добар дан, чича -ДиФаји. Чим могу послужити? Оку слатке или љуте? (( — „Свеца му, дедаГаланде, сматрате ливи нас за погорелце? Ми хоћемо богату трпезу и тридесетогодишње вино (( . Затим се окрете мени: „Зар нису пријатељи.пријатеља увек пријатељи? Признај то! (( додаде ударајући ме руком и повуче ме у једно сопче где г. Галанд примаше своје добро познате госте.

1 Човек који мисли само на задовољство. . Пр.