Policijski glasnik

ВРОЈ 24.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 187.

свега противна обзирима хуманости нити се њоме крши поверење, које је кривац имао у моменту склањања у туђу државу, да ће ту наћи стварне заштите. Примена казне у опште, и ако је то нужно зло, не може се оматрати као нсшто, што је противно осећају хуманости, јер се може узети, да је нарочито хумано кривца казнити а друштво заштитити, или окривл.оног извести пред суд, где је дело учињено и где су докази о његовом делу, те ако је невин, да буде ослобођен, или, аио има -услова, да буде благо кажњен. Кргнење поверења, на које је кривац помишљати могао, такође не говори против екстрадиције, јер тај обзир би био и сувишо ништаван према разлозима, који оправдавају екстрадицију, п према услузи, која со чини државп, а сем тога кривац не може ни рачунати на тај обзир, кад је данас правно појимање Формулисано у томе смислу, да негдашњи азили више пе постоје, те кривац, који се склања у другу државу, и не помишља тада, да ће у тој држави наћи заштите такве, да га ту правда неће моћи стићи. Интереси државе, од којо се екстрадиција тражи, такође оправдавају ову. Умољена држава има интереса, да уклони са своје ториторије она лица, која су на страни учинила крвична дела и која престављају опасност за ту државу, јср могу као склона, или иначе, учинити и друга кривична дела па опет избећи казну. Тако исто та држава има разлога да екстрадицију изврши и због тога, да би друга држава њој у другим приликама издавала лица њој потребна за кривично правосуђе. Културне државе чине међу собом друштво културних држава — међународну заједницу. Оне гледају, да у заједничком циљу сузбију чињење кривичних дела и на кривце примене казне. Тај заједнички носао тражи екстрадицију; за њу су везани интереси целога друштва. За добро кривично правосуђе потребно је, да кривац будо суђен тамо, где су докази и где је дело учињено, као што јо потребно, да и пресуда буде извршена тамо, где је изречена. Не иризнавати екстрадицију значи напуштање садејства на извршењу заједничког задатка. Кад људи знају, да нома нигде места, где би се могли склонити, па да их заслужена казна не стигне, боље ће се чувати од чињења кривичних дела. Основица за екстрадицију лежи у социјалној одбрани. Интерес за екстрадицију треба двојитн од права. Право државе, да кривца екстрадира са свога земљишта другој држави, налази се у њеној суверености. Свака држава има право, да са своје територије уклони оне, који њој не припадају, ако су ти ма по чему опасни за њу, па по томе да уклони и кривце, који престављају опасност за јаван ред, као што има право, да те кривце и код себе задржи, — и да се у опште брани од опаких људи. Ализа што би ое држава одлучила, да своју сувереност искористи за Кривце а не за себе и опште интересе, па да у опште одбија тражено екстра-

диције. Пошто држава има право уклањања криваца са своје области на начин кбји она определи, у толико ће бољс вршити то право, кад кривце спроводи и предајо оним државама, које су кривце тражиле — јер то захтевају општи интереси. Како пак општи интереси говоро за екстрадицију, и како свака држава има право да екстрадицију извршује, то се јавља дужност држава, да екстрадицију у начелу признају и кривце издају, иначе вређају основе међународног права и тиме дају другим државама повода, да са својо стране репресалије чине. Екстрадиција између држава може се вршити по сили међународног уговора, као и без уговора, по праву, које лежи у суверености, да држава може странца упутити куда она хоће. Држава свака дужнаје да кривце скстрадира и кад уговор о томе не постоји ; али услед довољно непречишћених услова, који се траже за екстрадицију, умољена држава може, да конкретне случајеве не подводи под оне, које екстрадиција треба да обухвати и да тим начином учини, да не дозволи окстрадицију тих лица. Пошто је основа екстрадиције у заједничком интересу држава, то се екстрадиција и без уговора врши само тако, ако се дотично кривично дело сматра као такво по законима обе заинтересоване државе и ако је поступање између тих држава у погледу издавања криваца засновано на међународном реципроцитету, који се ствара с обзиром на уговорне норме дотичних држава према трећим државама. Поједине државе имају по један општи закон о екстрадицији, на основу кога врше издавање криваца другим државама, са којима номају уговора о издавању криваца. Без оваквог закона екстрадирати кривце, има незгода; нре свега потребно је, да ни јсдно уставно или законско наређење не условљава, да ће се екстрадирањо моћи вршити само на основу закона, па да се можо проћи без поменутог општег закона о екстрадицији; сем тога, кад нема општег закона о екстрадицији, отворено је поље за злоупотребе органа власти, који не будући везани писаним прописима могу екстрадицију не дозвољавати тамо, где би је дозволити требало, а дозвољавати је у оним случајевима, где би екстрадиција требала да буде искључена; писаним општим законом о екстрадицији отклања се та могућа самовоља органа власти. Оваквим законом, који има унутарњи значај, страна држава нема право, да потражЈ -је безусловно његово иоштовање, јер се таквим законом једна држава ие ангажује према другој, те може и тај закон свагда мењати. Декларације, које чине владе двеју држава о рсципроцитету у погледу екстрадиције криваца, нису уговори. Таквим декларацијама не треба санкција, пошто влада има право да врши дужности, које налаже сувереност државе, те, кад устав или закон нису предвидели, да ће се само на основу закона екстрадирати, томе споразуму о издавању криваца између две државе, који је нашао израза у де-

кларацији влада, није потребно да лрође кроз законодавно тело. Уговором међународним пак постиже се обавезна екстрадиција криваца. Уговором једна држава прима на се обавезу, да другој држави издаје кривце. Уговори о екстрадицији по правилу почивају на услову рсципроцитота. Од реципроцитета се одступа само онда, када има нарочитих разлога прекршити га услед специјалних прилика, природних и социјалних, у којима се поједииа држава изузето од друге налази. У Србији важи као општи закон о скстрадицији криваца Уредба о бегунцима В. № 171. од 20. јануара 1860. г. Даље Србија има закључених и ратиФикованих конвенција о издавању криваца: са Италијом од 1. марта 1880. годнне, са Швајцарском од 8. априла 1888. године, са Белгијом од 10. јануара 1896. године, са Холандијом од 25. октобра 1896. године, са Великом Британијом од 25. јануара 1901. године, са Уједињеним Америчким Државама од 28. новембра 1901. године, са Аустро-Угарском од 25. маја 1911. године. (НАСТАВИЋЕ СЕ) ПРОФЕСИЈОНАДНИ ЗЛОЧИНЦИ (НАСТАВАК) Подела градских професијоналних здочинаца. Градски професијонални злочинци могу се поделити на две катогоријо: вишу и нижц. Прва напада сопствоност рафинисаним средствима: волике опасне крађе вогпто извршсне, преваре свију врста мотодички извршоне, прављење лажног металног и папирног новца и т. д. Ако је иотребно, за успех посла, злочинци ове категорије не презају ни од убиства, али се ово сматра као крајње и веома опасно средство, и избегава у колико је год то могућно, Злочинци, који припадају овој категорији, регрутују се помало из свију средина. Поред синова углодних Фамилија, који су расули своју имовину и скренули с правог пута, међу њима со налазе индивидуе врло скромног порекла, а понекад и из друштвеног талога. Све ове инднвидуе располажу манирима које им допуштају да посећују најбоља друштва, а да нико на њих не посумња. Па ипак су међу њима ретки синови честитих Фамилија. То су обично индивидуе које су, услед свог ранијег занимања, долазиле у додир са људима богатим и лепо васпитаним, и на тај начин упознали се са навикама и обичајима овог света. Тако со међу њима налази знатан проценат бив. келнера, трговачких а нарочито баикарских чиновника и т. д. Али се, пород ових, налазе такође и индивидуе, које се по својој различној проФесији нису могле тачно упознати са светским обичајима, и човек се с тога мора са чуђењем запитати: где су се оне могле научити добром понашању да би