Policijski glasnik

СТРАНА 44.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 6.

тали. Госпођица је лежала положена на поду, а са њеног прекрасног чела цурила је крв. Даље се ничега не сећам, призор ме је потресао. Да ли сам дуго лежала онесвешћена, ја не знам? Повратила сам се, кад су мо неки непознати људи дизали с пода. У том моменту моја рука ухвати на поду неки округли предмет, који узех. И нехотице обратим пажњу на њега и ужаснула сам се када сам видела куглу исту, којом је пре две године убијен отац моје госпођице. Нисам сумњала да је то иста кугла, зато што друга није постојала. После процеса о убиству генерала Фримантела, кугла с ликом Будс узела је полиција и како је она понова дошла у руке мистриозног злочинаца, ја вам не умем рећи. Једино то смем тврдити до само смрти, да је то она иста кугла коју сам врло добро запазила у прошлом процесу, у коме сам учествовала као сведок. И тако поново се понавља мрачна тајна у Скатланд-Јорду. Несумљиво, да би се расветлило треба уложити много труда. Доло се догодило не тако на прост начин, као што је случај са генералом Фримантелом, пошто на лицу места није било староседеоца-индијанца: А сем тога, догађај је сам по себи врло тајанствен; врата су била закључана, а соба је на такој висини, да је било немогуће приближити се; сем тога са супротне стране прозора био је зид суседне куће. Одакле је дошао и где се скрио убица? то је загонетка". Па шта ви мислите о томе, љубазни Вале, упита управник, по свршеном читању. Пре свега имам да напоменем то, да се репортер јако вара односно кугле. .Кугла која је убила генерала Фримантела налази се у нашем музеју, а сама та претпоставка да је довојка Фримантел том истом куглом, којом и њен отац убијена, отпада. Морам вам напоменути, да то што ви критикујете, од врло велико је важности. Кугла је из музеја изчезла. Изчезла? понови Вал са раширеним зеницама. Зар се то могло догодити. Па ко је могао узети из музеја. Да је тако и сами Кете се уверити. А ко је узео, то ће већ истрага разсветлити. Не смемо губити ни минута. Ја желим да ви то узмете у ваше руке. Уз* мите на себе да разсветлите ову тајну, и не заборавити да у овом догађају лежи част нашег надлештва, а и Министар тражи подробан извештај. * * * За времо своје петнаесто-годишње службе, инспектору Валу, није се десило да има догађај са толико тајанствености, као овај, ипак та претпоставка није га плашила, већ се надао да ћо првог дана наићи бар на прави пут. Ко ли је могао украсти ово смртоносно оруђе Буде, размишљао је он, ндући по каменом поду ходника у музеј. У сваком случају на послугу не сумњам. Мислим да кугла није била од велике вредности. Можда би је ко пз ра-

дозналости и пожелио, али нико неће због тога да ризикује свој положај. У том размишљању дошао је до врата која су носила број 135. Вал их отвори и уђе у пространу собу у којој со на лазио музеј лондонске полиције или како су назвали »соба ужаса". При слабој вечерњој светлости цела ова колокција страшних предмета показивала је нешто ужасно. У стакленим орманима мрачно су гледали мртвим очима гипсане маске, главе страшних убица, око којих је владала мртва тишина. Даље се видело најразноврсније врсто оруђа, које су играле смртоносну улогу у човечијем животу: ту су били ножеви, камо, мачеви, реворвери и т. д. Мих. Јаковл.евић. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕЖОАРИ

(нАСТАВАк) Ова моја беседа, коју нико није прекидао, би примљена са подсмехом, а одмах за њом узвици и рикање отпочеше поново, али ја нисам ништа вишо осећао до презирање, и, иначе љут, постао сам био смео, готово више него што сам имао снаге. Објави се да ће осуђенике извести у двориште за окивањо. Кад су по прозивци излазили ја сам стао на пролаз решен да скупо продам мој живот; очекивао сам да ће осуђеници остварити своје претње. Признајем да сам у себи желео да неко од њих потегне руком на моне; толико сам био жељан освете. Тошко ономе који би ме дирнуо! Али ниједан од ових бедника не учини ни најмањи покрет; на мене су само падали страшни погледи на које сам одговарао оном одлучношћу која збуњујо непријатеља. Прозивка се сврши; неко глухо жуборење отпоче као претеча нове ларме : грдили су ме понова. »Нек дође! Што је стао на врата?« понављали су осуђеници изговарајући моје имесанајмаснијим додацима. Изазван до краја овим увредама уђем са једним од мојих агената у сред ових разбојника од којих сам ја већину позатварао. „ Нааред иријатељи! Храбро /« викали су им из ћелија затвореници, који су били осуђени на усамљенички затвор, »ухватите ту дебелу свињу, убите га, нек му не остане трага /« „Дете, господо, викном робијашима, убите ме! Чујете ли како вако вам дају добре савете: пробајте!" Не знам какав се преображај тад изврши у њиховим духовима; мојим понашањем сам им учинио некако по вољи и они се полако смириваху. При свршетку окивања, ови људи, који су се заклињали да ме униште, беху толико омекли да су ме многи од њих замолили да им учиним неке ситније услуге. Они нису имали разлога да се кају што су се ослонили на моју љубазност, и сутра дан при поласку,

пошто су ми се захвалили, они су ми срдачно пожелели збогом. Сви беху промењени: они, који су јуче били најупорнији, беху постали покорни, смирени и готово понизни. Ово искуство дало ми је један наук који нисам никад заборављао; показао ми је да са оваквим људима треба увек поступати одважно; довољно је показати им то само једном приликом. После овога нисам пропустио ниједну прилвку када је полазио ланац да не одем да видим окивање осуђеника и изузев неких ситнијих случајева није ми се више десило да овако будем нападнут. Осуђеници су већ били навикли да ме виде и ако не бих дошао изгледало би им као да им нешто Фали, а готово сви су имали ио нешто да ми поруче. Кад су подлегали грађанској смрти ја сам за њих био, тако рећи, њихов извршилац тестамснта. Код врло малог броја од њих нежна осећања не беху угашена, али код свих мржња не трајо дуго. За осамнаест година колико сам ратовао са великим и малим лоповима, претили су ми често; многи робијаши, чувени због своје неустрашљивости, заклињали су се да ће ме убити чим буду слободни, па су сви испали кривоклетници и биће то још који пут. Знате ли зашто? Зато што је лопову прва, главна ствар, красти, и то га обузима целог. Ако не може да уради друкчије, он ће ме убити да ми узме кесу, то му је иосао; убиће ме ако трсба да уништи сведочанство које га може издати, и то му иосао допушта; убиће ме да би избогао издржавање казне, али кад јо казну издржао због чега би онда? Крадљивци не убијају тек само да им прође време. Тридесет шеста глава, Једне ноћи, од које сам половину провео био по сумљивим местима на Главном Тргу, надајући се да сретнем кога од оних крадљиваца, што у добродушности коју т стварају две три чаше ракије, причају своје послове, раније, садашње и будуће, — вратио сам се прилично зловољан пошто сам на чисту штету попио неколико чаша шпиртуље (ракије). Кад сам био на углу улице Кутир Сен -Жерве спазим неколико лица шћућурених у једној капији. Према светлости уличних Фењера опазно сам крај њих ствари које су покушавали да сакрију, али њихова белина падаше у очи. Ствари у ово доба и људи који се крију по капијама кад не пада киша! Није тробала никаква особита бистрина па све то сматрати као сумњив стицај. Закључио сам да су ти људи лопови а ствари плен који су заграбили. «Добро је, помислим у себи, правимо се да не опажамо ништа; пођимо зањима; кад буду пред полициском станицом пријавимо их! А ако буде друкчије поћи ћу до њиховог стана, запазићу број и јавићу их власти". Дакле, пођем својим путем правећи се да их не видим; јодва сам ишао десетак корачаји кад неко ме зовну: Жан Луј! То јо био глас некога Рошелота кога сам чешће виђао међу лоповима; станем.