Policijski glasnik

БРОЈ 15.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 115.

спречим у раду оне бедпико који се, мрзоћи рад, издржавају ссбс нљачкајући туђу снојину. Ја се нисам ни мало варао о успеху комо сам тежио, а нисам лудо ни помишљао да ћу искоренити крађе, али борећи се са крадљивцима до истраге, мадао сам се да ћу крађе учииити што рођим. Слободан сам рећи да јо успсх тога почетка. пребацио и моја и г. Ханриева очекивања. Као по мојој л;ољн мој углед јо растао чак врло великом брзином, али јо мој углед у исто доба издавао и тајност моју у служби, и од тренутка кад сам постао познат тробало им је да со одрекнем службе у полицији или да је вршим јавно. Отада мој посао је постао много тежи, али пречреке ме нису застрашавале, и како ми није нодостајала ни ревност ни пожртвовање, мислио сам да ћу још моћи одржати лено мишљсње које је нласт имала о мсни. У будуће ннсам се могао претварати нрсд злочинцима, са њихових очпју спала је ::опрона: постао сам шпијун п ништа више. Али, и као шпијун ја сам ј вок био у згоднијем положају ного већина мојих другова и кад нисам могао успоти друкчијс корнстило ми је оно време кад сам био тајни агонт, било везама које сам био сачувао, било збирком описа и података свако врсте којо сам запамтио. Ја сам могао као онај португалски краљ, али спгурније ного он, познатн људе по лику и запамтитн опасне, од којих је требало ослободити друштво. Неограничеиа власт коју је полиција у ово времо имала и право да административно хапси, што је и чннило њону моћ, веома су ми олакшавали да корисно употрсбим моје забелошке и познавање људи по изглоду. Али изгледа мп да јо јавпн интерес захтевао радити са мало мање брзине. Извесно ништа ми ни.је лакше било него напунити затворе, јер крадљивци и сви други оптуживани за непоштена дела нису знали да њихова судбпна зависи како од првога тако и од последњога агента и да је за њихово затварање био довољан само један рапорт, истинит или лажан; нарочито они који су били осуђивани били су изложенп денунцијацијама, а нико се није мучио да то оптужбе проверава. Тако исто била је у престоници једна гомила људн који су били рђаво заиисани и с разлогом или боз разлога рђаво оглашени и који нису нимало више штеђени. Овај начин гоњења стварао јо врло велике неиријатности, јер могаше закачити и невииога као и кривога, онога који се поправпо као и непоправљивога. Нарочито кад приликом каквога празника или свочаности долажаху у Париз многи странци, било је лако обсзбедити со хапшењем онако па гомиле, али оу се у брзо морали пустити сви они против који су постојале само сумње и тако су онда постојала нова друштва створсна баш начином, који је имао задатак да их уништи. Они, који су се били тргли и пошли путем части, силом су на тај начин упућивали рђавим навикама и одлазили и против вољо на стара места. Понеки и ако рђав поданик био је на иуту да промсни свој живот, али помешан са злочинцима пропадао јо за па-

век... Тај начин био је за жаљоње и ја сам пронашао један други, који се оастојао у овоме: не поступати строго са осумњичопима, али хватати на делу оне за које се поуздано зна да су рђави. Поводом тога ја сам класиФицпрао крадљивце према врстама крађа, које су најчошће вршили, и старао сам се да са сваком њпховом групом одржавам везе да бих био тачно обавештен шта се у њој догађа; на тај начпн не могаше се пзвршптн ниједна крађа а да. пе будем о томе извештен и да не знам најглавније кривце. Доста пута моји шпијуни, и људи и жсне, јер сам их имао од оба пола, бпли су умешанн у крађе; ја сам то знао, алн у уверењу да ће ми проказати каквог њиховог друга, који их је претекао у достављању, ја сам пристајао да ти шпијунп остану иза завосе. То сам радио зато што правда од тога не губљаше ништа: достављачи или достављени имаће исти крај, казнени завод; нико нијо остајао некажњен. Нома сумње да ми је било нспријатно служити са таквим помагачима, али безбедност Париза налагашо ми ове обзиро који су доиста били морални. Лепо, кал^ем сам у себи, учинићу да буде осу()Сн један лупеж, али ако га данас но поштедим педесет другпх, које би он одао, избећи ће законску казну; и овај рачун ми је налагао да овако поступам, али то је ипак трајало само дотле докле је било корисно за друштво. Међутим нспријатељства изме1)У мене и крадљиваца била су стална, само сам допуштао да нопријатељ са мном преговара н ћутке сам давао заштиту дозволу п примирје, али јо све то само по себи истицало при првом прекршају. Проказивач је постајао жртва другог проказивача, ја нисам имао више моћи да се ставпм између кривице и казне ; издајник кривац подлогао је издајством другога кривца. Таке сам крадљивце хватао помоћу њих сампх; то је био мој начин а био је изврсан и за доказ тога довољно је знати да сам за седам година предао суду више од четири хиљаде злочинаца. Читаве групе лопова биле су у очајању, а међу овима лоповима и они што су крали са кириџијских кола. Решио сам се био да баш ове уништим и пробао сам али ми та проба за мало не би кобна. Никада не могу заборавити речи г. Ханота који ми у овој прилици рече: »није довољно радитн, него треба доказати да је добро рађено". Двојица од ових крадљиваца, неки Доро и Госне, који су били ухапшени мојим настојавањом да се уништи њихова „индустрија", одмах покушаше да се додворе полицији ; они су ми помогли у хапшењу приличног броја њихових другова, који су сви били осуђени. Они се показиваху вредни и по њиховом проказивању учинио сам неколико врло важних открића, а нарочито за неколпко јатака који су били у толико опаснији што су у трговачком свету уживали врло јак углед као поштони људи. Према ова кој њиховој служби учинило ми јеседа. се на њих може рачунати, то сам их предложио да буду примљени за тајне агенте са платом од 150 динара месечно. Оии нису желели иишта више, говорили

I су сами, а ја сам то сматрао за најмање, ■ и глодајући их као своје будуће колего I одликовао сам их неограннченим повере: њем. Видеће се како су га они оправдали. Од пре неколико месецп два најве: штија од ових крадљиваца беху дошли у Париз и никако се не смириваху. Тужбе су претрпавале Управу, а они су крали : са невороватном смелошћу ; било је мсђутим у толико теже ухватити их на делу што су крађо вршили у околини Париза и ■ наоружани до зуба. Хапшоње таквих разбојника само би ми чинило част и да бих успео био сам готов да се изложим свакој опасности, кад једног дана Госне, с којим сам често о овоме разговарао, рече ми: „Слушај, Жиле, има само један начин да се ухвате Мејер, Виктор Марке и његов брат, а тај је да спавамо код наше куће, тада би били у могућности да изиђемо баш кад трсба. Верујући да Госне говори искрено пристаном да привремено станујем у стану који јо имао заједно са Дореом. Одмах смо почели ноћу испитивати другове, на којима су се јављали Мејер и Два Маркота. Срели смо их неколико пута, али желећи их ухватити баш на делу или бар кад носу покрађу, морали смо их пустити да прођу. Већ неколико пута смо тако ишли без успоха кад приметим код мојих другова нешто што ми изазва зебњу : било је у њиховом нонашању прома мени ночега усиљеног; можда ми спремају нешто рђаво, помислим. Нисам могао прочитати њихове мисли, али за сваки случај нисам више с њима излазио а да не понесе и пиштоље, за које су они знали. Једне ноћи кад смо требали изићи у два сата изјутра, Доре се пожали да је пзненадно добио трбобољу и да га страшно мучи; болови су постајали све јачи, он се увијаше, и пресавијаше; било је јасно да у таквом стању не може ићи. Излазак смо према томе одложили за сутра и како нисам имао шта да радим ја со опружим поребарке и заспим. После неколико тренутака разбудим со и скочим, учинило ми се да сам чуо куцање у врата; поновљено куцање ме је уверило да ое нисам преварио. Шта ли хоће ? Да ли нас траже? Невероватно, јер нико но зна да смо овде. Међутим јодан од мојих другова устаде, ја му дам знак да мирује, ал он ипак сиђе са кревета; тада му јакажем да ослушне али да не отвара и он стаде крај врата; за то време у другој соби спавао јо Госне и није мрдао. Куцањо се продужи и да бих се осигурао пожурим се да обучом панталоне и капут; Доре пошто јо то исто учинио врати се крај врата, али докле јо он ослушкивао његева ми метреса добаци један поглед, тако изразит да сам је одмах разумео; подигнем душек крај ногу и шта да видим ? — свежањ разних кључева и једну полугу. Било ми је сад јасно: нашао сам заверу и да бих је осујетио не говорећи ништа пожурим да кључеве метнем у шешир а полугу у панталоне, а затим приђем вра,тима да слушам; неки су разговарали врло полако те нисам могао ништа разумети; мођутим био сам начисто д,а тако рана посета није боз циља. Повучом Дореа у другу собу и кажем