Policijski glasnik

ВРОЈ 23.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 181.

наручју неког другог, разумео је страсне разговоре двоје заљубљених у сенци шуме, и уверио се, да лаж и невера нису биле празне речи. Али сада, у његовој примитивној природи, у којој до тога момента беше једино осећаја силне љубави, догоди се изненадан и кобан преокрет. Он није никада размишљао о тој дубокој ствари, тако компликованој и тако мрачној, која се зове живот; његова љубав према Ружи била је његов једини разлог за живот, његово право, његова дужност, његова снага, његово богаство; вап тога све је била сујета за њега. Али после тешког ударца нанетог му право у груди, почео је тужно да размишља о свему,'и чини.-ш му се да је човечанство подељено на две групе: потиштени и победиоци. Себе је одмах уврстио у прву групу. Даље је размишљао овако : Ружа је била његова, он ју је волео већ толиких година, и имала је од њега обећање, да ће ј^е узети за жену; даклеовај други,који га је потиснуо, јесте лопужа, зацело лопужа, као опај који разбије касу и покраде новац или који нападне на друму путника. А он као лопужа зар не треба да буде кажњен? Али ко ће моћи и ко ће хтети да га казни? Правда човечанска! Горко искуство у животу, искуство тако рано и тако брзо сгечено, говорило му је, да се не кажњава гнусни распусник. Фјоре је имао у глави црне мисли, али није дао да ко ма што нримети, нарочито Ружа, коју је избегавао неколико дана. Она је благовала, и потпуно се предала својој тајној љубави; али Фјоре је све пратио. Једнога дана, да би показао Ружи, да он све зна, можда ради тога да би је уплашио а можда ради тога што се ипак надао да ће је повратити себи, са свим слободно прође кроз шуму у тренутку, кад су ту били оно двоје заљубљених; они су га видели кад је прошао поред њих као Фурија, а раније нису чули никакав шум. Ружа је пбцрвенила, за тим поста потпуно бледа, а младићу, који је запиткивао, одговорила је: — То је један мој стари просилац; љут је, јер нисам хтела ни да чујем за њега. Тада младић варошанин изврши једиу глупост, коју је тешко зами-

слити. Трчећи за младићем сељаком у надн да га уплаши један пут за увек, викао му је гласом срдитим и ироничним: — Глупаче један! Врати се па прођи још једаред ако смеш ! Можеш да идеш и да уз^ишеш на друго место, ако желиш да проводиш љубав! И за тебе ми је оваква девојка ј Фјоре нити се окренуо, нити је што одговорио; пред очима му је била велпка црвена магла: крв му је на очи ударила. Дошавши код куће, узео је своју ловачку пушиу, пажљиво је и брзо напунио и наместио се на пола километра далеко од оне шуме под једном ћупријицом, поред потока, и чекао је, док му један брзи ход по путу није натерао сву крв у главу. Све ближе и ближе, и најзад је пролазник корачао по мосту... Два јаука су пореметила вечерњу тишину: јаук самртника и јаук убице. Одма после пуцња Фјоре је био присебан, и видевши на земљи овог младића како умире огрезао у крви, викао је од ужаса. Извршио је убиство! Баци у страну пушку, не мислећи да тиме оставља један непобитни доказ о својој кривици и оде; лутао је по пољу, по шуми, по брдима, прескачући шанчеве икамење; падао је, дизао се; текла му је крв, зиој, сузе; очи су му биле избуљене, дисање престало; био је као животиња, коју вијају. Није бегао од правде; бегаоје од мртвога, од онога опруженог код ћуприје огрезлог у потоку своје крви. Дан доцније новине су доносиле, међу осталим вестима, и једну ова,кву вест: »У околини насеља М... један ловац је бионападнут и убијен од неког непознатог убице. Узроци и друге појединости дела нису познати. Убијени је млад човек, лепог и отменог изгледа. У његовом оделу нађен је сат и новац. Изводи се, да злочин није извршен у циљу пљачке. Власт живо трага. к * * * Ружа је седела у дворишту, на једној ниској дрвеној клупи ; лактове је наслонила на колена; главу је метнула на руке, а њено лепо смршавело тело тресло сесваки час, — дрхтавина је хватала. С времена на време подизаше главу и своје не-

одређене погледе бацаше на поља, која је јесен застирала својим мртвилом. Једна бора као оцртанн знак бола опточавала је њена свенула уста, некада тако живахна, и по томе се видело, да је цео њен живот прошао, заједно са последњим дахом онога, кога је волела. Од једном нешто шушну иза њених леђа; али се она не помаче; била је, ето тако, непримчива за ма какав догађај. Црна сенка се указа близу ње, и зачу се један глас потрежен, дирљив, један глас који је причао свакојака трпљења. Сенка јој рече: — Ружо ! Ружо ! Она се прену и подиже главу, за тим, ставши на ноге и опруживши укрутелу и омршавелу руку ка човеку који је био као скрушен пред њом, рече му: — Ти? Ти? Убицо! Убицо! Фјоре постаде утучен, алп попови: — Јесам, јесам, убица, убица! Ја сам убица! Њега сам убно ја! — И дошао си овде код мене? Да ме видиш овако? — Дошао сам, да ме ти предаш властп. Иди и зови је. Ја те текам овде. Она се не помаче; гледала га је право у очи својим увелим очпма у којима се огледало велико пшчуђавање. — Кажем ти, иди па је зови. Још нису успели да ме пронађу. Наћи ће ме овде, у твојој кућп. Чекаћу их. Иди; убица сам; треба да будем у затвору! Ружа осети неку врсту неописане радости и то се познаде на њеном потавнелом лицу: — Говориш ли исгину? Чокаћеш ме овде? — Заклињем ти се. Тада девојка изађе на пут и отрча, задовољна, као кад је одлазила на љубавне састанке, што врши једно велико дело за рачун правде. Њен љубавник би био освећен! Један сат доцније, полицајци, који су ишли са девојком, затекли су Фјора где седи на клупи, и није им требало много труда да га вежу и поведу собом. Ружа их испрати до завијутка пута са чудним осмејком на уснама; ту се Фјоре окрену и гласом из прошлих времена рече јој: — Ружо, опрости ми.