Policijski glasnik

СТРАНА 180.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 23.

ПОУЧНО-ЗАВАВНИ ДЕО ... - »к ЗЛОЧИНАЦ Е. Моп1:а§поги — Коззј (о ИТАЛИЈДНОКОг). Ружа је захватала воду из старог бунара сеоског, око кога је обрастао бршљан, и кретала својом голишавом мишицоМ ј озареном сунчевим зрацима, тамо амо; чешће се одмарала, и тада би опружила руке а њене светле очи би биле израз мисли, које јој пролажаху кроз главу. Од једном чу један глас човечији, иза њених леђа, и од тога се унлашп и цикну. — Леиа девојко, би ли ми дала једну чашу воде? Она се окрону, зажарена у лицу, држећи једну руку на уже, а другом намештајући мараму око врата. Пред њом је с/гајао један млади ловац изгледа господског и симпатичне Физиономије. — Ти си се уплашила? — Не, не, господине нисам се уплашила... — Ружа је иостајала све црвенија под љупким погледом овога младића. — Онда, хоћеш да будеш тако добра, да ми даш једну чашу воде? — Врло радо — одговори и одкачи кофу са алке, па је спусти на земљу и отрча кући да донесе чашу; кад се вратила, неколико је пута чашу испрала; за тим, кад је била потпуно чиста као суза, напуни је водом и понуди је, мало збуњено, ловцу, који одједном испи пуну чашу, гледајућп девојку у очи. За тим седе на један жбун траве, спусти пушку поред себе и скпде шепшр; девојка оста стојећи пред њиме; потпуно свежа, црвена и нешто збуњена, окретала је око прста ресе са кецеље своје. — Како се зовеш? упита је младић. — Ружа — Лепо име! А заиста си као ружа, као нека најлепша ружа... РекавшИ то, помиловао јој је руку као ради чаробности. — Ружо, Ружице, Ружичице, мајска Ружо, знаш ли да си лепа, и да си у стању мозак да завртиш? Ко зна колико их је, који су ти рекли, да си лена? Момка, имаш ли ? — Не, одговори девојка потрешеним гласом рекавши том речју

једну лаж. Чинило јој се, да би увредила овог лепог господина, кад би му признала да има момка, а сем тога, у том тренутку, њен Фјоре јој се чинио тако смешан са његовим збуњеним и плашљивим љубавничким држањем — док је овај младић, који је био пред њом, толико симпатичан. — Не верујем ти, не верујем. Лепа као што си ? Не верујем. — Заиста немам, понови лепа лажљивица, и поцрвени понова до У ШИ ЈУ, усуђујући се, да га гледа право у лице. — Онда си слободна? Не волиш никога? Запита је младић гласом пуним топлине. Она се повуче неколико корачаји, видевши у његовим очима неку чежњу. И он пође за њом ... Ружа побегне кући, затворивши вратнице за собом, како би препречила пут младићу, који се но том врати. Пошто вратнице за младом девојком осташе дуго затворене, млади ловац мету шешир на главу, обеси пушку о раме, и упути се једном стазом, дајуђи сам себи тврду реч, да ће се вратити на ово место састанка. * * * И заиста стари бунар сеоски, обрастао бршљаном, и даље је хладио свежом водом вреле усне жедног младог ловца, а вратнице пољске кућице нису се више затварале пред њиме. Неопажен је долазио код куће, и само ли почне да звиждуће, а Ружа истрчи пред њега, живахна и свежа као тица на грани. Шума је штитила њихову љубав као љубав тица; шума им је љубав зачињавала свежом и мирисном хладовином, симфоничним звуцима од шуштања лишћа, цвркутања тица и жуборења поточића, изобиљним зеленилом и силним расцветаним цикламеном. Ружа се није бојала родитеља, који су одлазили у поље на рад а њу остављали да чува кућу, али се чувала од Фјора, сиротог и плашљивог вереника, који је био луд од љубави, а кога она сада тако заборавља и презире. Он је приметио хладноћу код ове девојке, али није знао за узрок, и једно вече, у дворишту, при месечевој светлости, говорио јој је,

не усуђујући се, да је погледа у лице: — Ружо, треба да говоримо о венчању, у октобру. Наши стари су задовољнп ; треба још само твоја одлука. Дакле, хоће ли бити крајем октобра? Ружа је набрала своје бело чело, тако, да је сирома Фјоре осетио, како му се срце леди, и хладно му је одговорила: — Време је! Ја се не журим! Свирепа је па није журила, али је он хитао, и хтео да Је што пре одведе својој кући, јер ју је заволео од пре десет година, можда и више, те је она за њега била цео живот; без ње ништа нема лепо на овом свету за њега. Сумња, да га ова девојка више не воли, развила му је сазнање како се може полудети, како се може извршити самоубиство, како се може учинити неко зло дело; али ова сумња га је одмах остављала. Фјоре је имао просту, безазлену душу, потпуно чисту, и, као што би се он пре убио него што би изневерио онога кога воле, тако није могао ни иомислити да је она кадра, да њега изневери. Али задиркивања и пецкања, која су му приређивали другови, недељом, при излазу из цркве, неке алузије које је и он сам могао да схвати, све му је то чемер у душу уносило. Ружа, његова Ружа, давала је састанке некоме ? Можда је то и могуће? Али, ако је то истина, онда истине више нема, нема врлине, нема иравде, нема Бога! Не, не, Ружа је његова. Клевете, гнусне клевете од стране завидљиваца. Али горчииа, која му се уселила у душу, није му ишчезла, и његов мозак, мучен и измучен, био је пун нових и чудних мисли. Дође му, те спусти руку на дршку од ножа који је имао у оделу; за тим је гризао ту руку, која је тако брза на зло, и, тако рећи, очајан је био. Ружа се према њему изменила; то је било несумњиво; дакле, морао је да постоји томе неки узрок; имао је право да пронађе тај узрок; одлучи се, да пази, и услед своје просте и слободне природе учини први корак ка злочину, кад се стави У заседу. Чуо је давање знака тихим звиждањем, видео је кад Ружа трчи