Policijski glasnik

ВРОЈ 24.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 187.

ПОУЧНО-3АБАВНИ ДЕО ВЕНЧАНИ ПРСТЕН од Мориса Леблана

Ивона Дорињи загрли свога сина и препоручи му да буде паметан. — Ти знаш рече она, да твоја стара мајка, не воли много децу. Сад кад идеш код ље, треба да покажеш да си ти паметан дечко. И обрати се гувернанти. Нарочито, госпођице, обратите пажњу после ручка.. Господин је још ту? Да, госпођо, господин гроФ је у свом кабинету за рад. Мало затим, сама, Ивона Дориња упути се прозору да још једном види сина, који тек што није изашао. И запста после једног тренутка, он изађе из стана, подиже главу и посла пољубац као и увек. За тим га гувернанта узе за руку једпим покретом, наглим, који изненади Ивону. Она се замисли и кад дечко већ пређе угао булевара, она виде човека који сиђе са аутомобила, како се приближи дечку. Овај човек, — она позна Бернада, поверљивог слугу њеногмужа — зграби дечка за руку и попе га у аутомобил, исто тако и гувернанту и даде знак куда да крене. Све је ово трајало десет секунди. Ивона, узнемирена, отрча у своју собу, пребаци огртач и унути се вратима. Врата су била закључана, а кључа није било. Журно она се упути у собу за тоалету. Исто тако и врата од собе за тоалету била су закључана. У том трепутку слика њеног мужа изађе јој пред очи, то лице сурово, без осмеха, тај поглед без милосрђа, према које је за толико време осећала само одвратност и мржњу. Он је... он је, рече она, узео моје дете .. Ах, то је страшно. Рукама и ногама ударало је у врата, затим притрча камину и звонило, звонило је без престанка. Кроз целу кућу орио се звук звона. Послуга се узнемири. Пролазници, зауставлзали су се по улици. Она је и даље претискивала дугме свом снагом.

Шум око браве... Врата се нагло отворише. ГроФ се појави. Израз њеног мужа био је тако суров да Ивона задрхта. Он се приближи Само пет до шест корачаји раздвајали су га од ње. Једним узвишеним нанором, она покуша да говори, али њој је било немогуће да говори, и како је она тражила речи, она је само мицала уснама и пуштала потпуно неразумљиве тонове. Осети се изгубљена. Помисао на смрт узнемири је, колена су јој клецала, сва је дрхтала. ГроФ јој се приближи и ухвати за гушу. Ћути, не зови... рече јој он оштрим гласом... биће боље за тебе. Кад је видео да се она не брани, он се откопча, извади из џепа узице и платна, разне дужине. За неколико тренутака млада жена била је сва увезана, и са рукама опруженим уз тело, лежала на дивану. Мрак је обухватио собу за тоалету. ГроФ упали електрику и упути се малом писаћем столу Ивоне у коме је она оставља .ла писма. Не могуће одмах да га отвори, он га помоћу парчета гвожђа извали и испразни Фијоку и све хартије скупи и стави у једну гомилу. Изгубљено време? зар не? додаде он. Ништа сем рачуна и писма без вредности. — Никакав доказ против тебе. Па.. ипак не спречава ме да ја чувам сина, и заклињем ти се да нећу на томе остати. Када је изишао, заустави га пред вратима слуга Бернар. Разговарали су тихо, али Ивона чу ове рсчи које изговори слуга. — Добио сам одговор од раденика, да нам се ставља на расположењу. « Затим Ивона чу да шкљоцну брава, и кораци се удал>ише ходником у правцу кабинета за рад њеног мужа. Оста дуго време замишљена, са пространим и брзим идејама, које су бујале у прелазу као пламен. Сећала се наметнутог положаја гроФа Дориња, његовог нечовечног постугхања према њој, претња, предлога за развод и она разумеде мало по мало да је била жртва једне истините завере, да су се слуге ио заповести њихових господара удаљиле у недељу до понедељник у вече, да је гувернанта такође, по

заповести гроФа и на учешће Бернара, одвела њеног сина и да га више неће вратити и да га никад више неће видети. — Сине мој! узвикну она, сине мој! У очајању од бола напреже све нерве, сваки мускул и учини један силап напор. Она се трже; њена десна рука беше мало слободна. Тада луда нада јој паде на памет и лагано, полако, она започе дело ослобођења. Требало је много и много времена да одреши чворове и још више затим да ослободи сасвим своју руку, да би прекинула везу која је ишла од рамена преко груди па везивала чланке, на ногама. Међутим помисао на њеног сина храбрила је и кад на часовнику изби осам часова и последња веза паде. Била је слободна. Једва устаде и упути се к прозору, с намером да зове у помоћ првог пролазника који наиђе. У том тренутку један полицајап се шетао лагано. Она се замисли. Свеж ноћни ваздух хладио јој лице и мало умирена мислила је на скандал, истраге, разна испитивања и на њеног сина. Мој Боже, мој Боже, шта да радим да га повратим? Како да побегнем? На на,јмањи шум гроФ може доћи, и ко зна да у моменту љутње Од главе до пете задрхта обузета нзпенадпим страхом. Страх од смрти мешао се у њеној сирогој глави, са мислима о њеном сину, и она промуца са пригушеним гласом. У помоћ, у помоћ. Одједном се трже и понови сасвим лагано више пута узастопце: у помоћ... у помоћ... као да је ова реч будила у њој извесну идеју, и као да ово очекивање у помоћи није била ствар немогућа. Неколико минута стајала је непомичпо, замишљена. Затим једним покретом да кажемо готово механички, она пружи руке ка малој библиотеци изнад писаћег стола, узе једно четири књиге и прелиставаше их и заврши тиме што нађе између листова једне књиге, визит карту на којој је писало : Хорес Велмон и оловком додано улица ројал. И сети се чудновате Фразе, к >ју јој овај човек дао пре неколпко година у истом хотелу, једнога д на примања.