Policijski glasnik

БРОЈ 33.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 8. СЕПТЕМБРА 1913.

ГОДИНА IX

!§§ ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА) „ПОЛИЦИЈСКИ ГЛЛСНИК" ИЗЛАЗИ ЈЕДАНПУТ, А ПРЕМА ПОТРЕБИ И ВИШЕ ПУТА НЕДЕЉНО. ПРЕТПЛАТА СЕ ПОЛАЖЕ У НАПРЕД, И ТО НАЈМАЊЕ ЗА 110ЛА ГОДИНЕ, КОД СВИ ј У полицијских власти , и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва , а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње . за иностранство : годишње 24, полугодишње 12 динара у злату . поједини бројеви „ полицијског гласника " не продају се . рукописи се не враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО Његово Величанство Краљ Пегар I благоволео је, на иредлог Министра Унутрашњих Дела, поставити : за секретара прве класе Министарства Унутрагпњих Дела Александра Ј. Кузмановића, секретара друге класе исгога Министарства; и за шеФа антропометриско-иолициског одел.ења Министарства Унутрапш.их Дела у рангу секретара прве класе Министарства Добривоја В. Бакића, гаеФа пстога одељења у рангу секретара друге класе. Из канцеларпје Министарства Унутрашњих Дела, 20. августа 1913. год. у Београду.

Њсгово Величанство Крал. Петар I благоволео је, на предлог Министра Уиутрашњих Дела, поставити: за полициског писара треће класе среза ново-варошког Николу Д. Николпћа, практиканта среза деспотовачког; и за полициског писара треће класе среза пријепољског Будимира Сврзића, практиканта среза темнићског. Из канцеларије Министарства Упутрашњпх Дела, 20. августа 1913. год. у Београду.

да се Петар Ристић, полициски писар треће класе среза ново-варошког; и Ђура Поповић, полициски писар треће класе среза пријепољског, на основу § 76. закона о чиновницима грађанског реда отпусте из државне службе у интересу исте. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 20. августа 1913. год. у Београду.

СТРУЧНИДЕО ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАВО по ГРАЂАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

(наставак) 2°, Противразлози Ааелационога Суд а: „Наследниково право да наследи извосно лице, потиче из личних односа љихових. Питањо ко ће наследити умрло лице има оо раснрављати по стању тих личниходношаја, које је било до дана смрти и које се затекло у тренутку саме смрти. Нрома томе кад и примедбе Касационога Суда узимљу да је тужилац Петар као стриц, сво до смрти био, па и у тренутку смрти синовца му Љубомира затекао се као његов задругар, оида се и питање о наслеђу имања Љубомирова мора расправити с обзиром на тај задружни однос, дакле онако, како је то и расправљено пресудом Апелационог Суда. »Тврдити, да се у питању о наслеђу имања Љубомирова Пстар више не појављује као његов задругар, само зато што Љубомира нем.а више жива, толико јо исто, по нахођењу Апелационога Суда, колико и кад би ко у истом питању наслсђа } зео тврдити, да ни Драгиња није сестра Љубомирова само зато, што је смрћу Љубомировом тај ероднпчки однос престао, те со сада она јавља као

бивша сестра Љубомирова. Примедбе пак, изреком тврде да је Потар од даиа смрти Љубомирове само бивши задругар овога, и да само због тога не може бити Љубомиров наследник" (Драгић Павловић, 1ос. сИ., стр. 414. а 416. 1 ). Резоновање Апелациоиога Суда, које је прихватила и општа седница Суда Касационога, сасвим је правилно. И заиста, како со изражава први став §-а 528.? Он вели, као што знамо, овако : „Сродство у задрузи при наследству има првенство над сродством изван задруге, ма ово било и у ближем степену". Ово значи: да, када умро лице у задрузи, тада је у наслеђу пречи задругар од сродиика незадругара, оваЈ' ће задругаром бити искључен. Према томе, за примену §-а 528., тражи се само то да је умрли &е сигиз био у задрузи онога момснта када је умро, а никако није потребно да се је задруга, и после тога момента, продужила: то §. 528. не нрописује. Реловантно је то да је онај који паслеђе тражи био задругар &е сишв-у, а не то да ли је он и сада у задружном стању. Г. Иавловић чини ту погрешку што се он (.тавља не у тронутак смрти <1е сишз-а него посло ове, другим речима. он се ставља у један моменат када је већ све било свршено, сЈе сишз умро и његова заоставштина наслеђена, у јодан тренутав када је деволуција наслеђа већ извршена и који је моменат за питање о наслеђивању — питање, као што рекосмо, већ свршсно — индиФОрентан и који са тим

') в. у овоме смислу и одлуку одељења Касадионога Суда од 10. Јула 1905. год., Бр. 4516. која је, код Гојка Никетића (ор. сИ., стр. 338.), овако прибележена: „Истииа је да у тренутку смрти једног задругара, кад их има свега двоје, престаје да постоји задруга; али тај факат не лпшава заосталог задругара права које има наспрам дотадашње задруге по § 528. Грађ. Зак., јер кад је он све до смрти оног другог задругара био члан задруге, и, према томе, у моменту смрги љеговог задругара, ои је као једини преостали члан ушао у сва права задругина и у љеиу се ујединило и правно лице дотада^ње задруге, која је смрћу оног другог вадругара престала као таква да постоји. Према томе тај је заостали задругар, према §. 528. Грађ. Зак. пречи наследник умрломе задругару од других лица која би била преча по законом реду наслеђа а ван задруге су».

Указом Његовог Величанства Краља Петра I, па иредлог Министра Унутрашњих Дела, а по саслушаљу Министарског сапета, решено је: