Policijski glasnik

\

1.Ро.1 48. и 49.

Указом Његовог Воличанства Краља Петра I, на предлог Министра Унутрашњих Дола, а на основу члана 34. зак. о пословном реду у Државном Савоту. одобрено јо решење Државног Савета од 26. септембра 1913. год. Вр. 1742, донето на основу чл. 144. тач. 9. Устава, које гласи: Да се Никола Половина, наставник ниглке гимназије родом из Гомирја и поданик угарски, но својој молби прими у српско поданство изузетно § 44. грађанског закона, пошто је поднео уредан отггуст из својег садашњсг поданства, заједно са својом женом Јелисаветом. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дсла, 2. децембра 1913. год. у Веограду. Р А С П И С Свииа окружшш начелствима и Унрави града Веограда. Запазио сам да полициске власти у последње време скроз немарљиво вршо закона и моја ранија наређења у ноглоду чињења потерница за извршиоцима злочиних и осталих казнимих дела. Многе од њих у општо и не чине потернице, а оне, које то и чино, врше то само рго 1'огта, јер су им нотернице тако оскудне и немарљиве, да од ншх не само иема никакво користи по истрагу, већ чине помотњу н штету по државне интересо. Нарочито су у иоследње време учостале поторнице са назначењем имена лица, која се траже, без означоња година старости и ма каквог личног описа, па ма то био случај да кривац после дужег времена побегне из притвора баш те власти, која потерннцу чини, Најзад, и поред толико обнављаних наредаба потернпце се не шаљу Антропомстријском Одељењу како би их ово могло објавити у »Полициском Гласнику", ма да од тог објављивања потерница у службеном листу мож . бити пајвеће користи по проналажење и хватање криваца. Констатујући ова Факта нашао сам се побуђен да овпм и последњп пут обратим нажњу полициским властима, да у будуће обраћају најозбиљнију пажњу на редовно и уредно слање правилних потериица како свима полицискпм властима, тако и Антропометриском Одељењу коме у сваком случају троба нарочито адресовати потерницу. Окружни начелници — управник вароши Београда — приликом ревизијаканцеларија у својим подручјима редовно ћо бити дужни да контролишу извршен е овог мог наређења, а стављам им до знања да ћу од сада за оваки случај непослушности овога наређења примоњивати ову закониту строгост искључпво према старсшинама дотичног полициског надлештва, где би се грешка десила, без обзира што би ови ту одговорност преносили на млађе своје чнновнике. АБр. 1582. 2. децомбра 1913. год. У Бвограду. Манистар Унутрагињих Дела, Стој. М. Проти^.

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСННК

Р А С П И С Свима окруавшш начелствима у старим и новим границама и Управи града Веограда.

Приметио сам да нследне полициске власти неједнако поступају у питању: да ли окрпвљени може имати браниоца и у претходној истрази и у којој мсри? Тако, док једне у основи не при. нају то право окривљеномињеговогбраниоца као таквог у опште не иримају; друге налазе да бранилац окривљеног има право само да расмотри и прочита решење о стављању и у притвор, не допуштајући му да том приликом прочита и расмотри и акта истраге, а троће стављају на расположење и прочитање браниоцу сва акта истраге, како би он, на основу тога, могао употребити даља правна средства у одбрану свог клијента. Поводом тако неједнаког поступања сматрам јв , потребно да скренем лажњу свима иследним полициским властима на пропис члана 153. устава, ио коме окривљени може, ако хоДе, имати браниоца и у иретходној истрази, у свима кривичним делима. Па како у претходну истрагу спада и истрага коју полициска власт води по основу §' 19, кривичног судског посгупка, то је погрешно поступање оних полициских власти, које у основи но признају окривљеном право да може имати браниоца и у тој истрази. Исто је тако погрешна и нооснована радња и оних полициских иследних власти, које сматрају да бранилац окривљеног има нрава само прочптати и расмотрити решење о притвору, јер кад су у томе решењу изнети докази о постојању дела и докази о кривичној одговорности окривљоног, који се докази једино црпе на основу акта дотле вођене истраге, онда је неосновано закраћивати право браниоцу окривљеног да прочита и акта те истраге, на основу које је донето решење о притвору, нити ту може бити бојазни да ће се истрага. због тога, осујетити, пошто бранилац све оно што би из акта истраге могао видети, види већ из самог решења ако је оно правилно и сагласно актима истраге донесено. Ово у толико пре, што је бранилан већ и по праву § 53. закона о правозаступницима дисциплински одговоран ако би правна средства на зло употребио, у колико такав његов поступак но би по кривичном закону и већу казну за собом повлачио. Кад је поменутим уставним прописом признато право окривљен >м да у претходној истрази може имати браниоца, и кад је, према § 1. закона о правозаступницима, дужност правозаступника да људима који га позову, своју помоћ укаже и ове усмено или писмено пред судовима и другим јавним надлештвима заступа у пословима, који захтевају знање закона — онда се то право окривљеног не може не признавати нитн се браииочево право и бранилачка дужност могу крњити и ограничавати, већ му се оно мора признати и допустити у оној мери и у оним границама у којима то Уотав и други позитпвни закони налажу и прописују.

СТРАНА 379.

Ако, међутим, бранилац то уставно и законско право своје и окривљонога злоупотреби, онда иследна полицискавласт има право и дужност противу такве могућие злоупотребе браниоца употребити правна средства, која јој закон за то ставља на расположење. Према овоме бранилац окривљеног има права: 1.. да прочита сва акта вођене истраге по делу његова клијента у цељи употребе правног средства противу одлука — реглења иследно власти, па било да он одговара за злочине, преступно или иступно дело; 2., да се са својим клијентом састане у присуству иследника у цељи бранилачких послова; 3., да у име свог клијента подноси ислодној власти усмене или писмене представке у цељи правилније истраге и одбране свог клијента; и 4., да присуствује вештачким пре ледима, ћоји се врше у цељи извађања по кривици његова клијента. То су нрава која бранилац има и може имати, арема садашњем стању нашег законодавства, у претходној истрази у свима кривичним делима. Према томе бранилац нема права да присуствује испиту спог нлијента и испиту сводока, нити да за окривљеног даје било усмене било писмене одговоре, јер му то право не даје ни једна одродба кривичног судског поступка. Препоручујући начелству — управи, да се по овим упутствима управља, и да мотри и пази, да се у његову, њену, кругу надлежности управљају по њима и све ислодно полицијскв власти, ја му, јој, препоручујем исто тако да водп рачуна и о држању и понашању бранилаца у поменутим приликама. Оно,она ћо се старати да их с иследним полициским властима у свомо кругу надлежности, не крњећи њихова уставна и законска права, држи у грапицама које су Устав и закони обележили за та права, и да, у противном случају, предузимље одмах законске мере и правна средства противу евентуалне злоупотребе тих права. ПБр. 16321. 3. децембра 1913. год. у Београду Министар Унутрашњих Лела, Стој. М. ПротиЂ

Р А С П И С Свима окрузкним начелствима у сгарим и иовим граиидама Србије и Упвави вароши Београда. Чланом 2. земаљског Устава утврђене су и законски народне боје: црвена, плава и бела. На основу тог уставног наређења састављена је и српска тробојка — застава — од тих боја и тим редом. Уредбом од 23. Фебруара 1903. г. (Српске Новине бр. 45) регулисано је питање