Policijski glasnik

СТРАНА 382.

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Да, би се могло вршити поређење пронађеног отиска, надлежни истражни судија који је руководио целокупном истрагом ове крађе, саставио је сиисак свију лица која су, ма којим новодом, могла бити у могућностн да иаврше крађу, на је но томе списку сва именована

неумешном иследнику, тек отоји Факт да је Перуђијо изостао из сниска лица која су упућена г. Бертијону на идентиФикацију, и онда је појаман негативан исход проналажења лица чији је отисак прстију нађен на номенутом стаклу. Тако је разумљиво да је и сва

Ђерн није придао озбиљне важности овој понудп, али је ипак о њој известио директора Флорентинског музеума који га је уиутио да ступи у преговоре са понуђачем. И ире заказаног дана Пер) ђијо је 30. иовембра пзненаДно нриспео у Флоренцију и позвао Ђерија у свој хотел да му покаже слику и да прекине ногодбу са њиме. Перуђијо је показао куицу орнгинал „Ђоконде®, али је овај захтевао да се оригнналпост портрета утврди од стране чиновнцка музеума. По пристанку Перуђија у Флорентиноком музеуму буде утврђено, да је понуђепи нортрет бригииал Де-Виичијеве в Ђоконде <( , те је одмах по том следовало апшење Перуђија, који је одмах на првом саолушању код полнцијске власти признао даје он, без саучасника, сам извршио крађу »Ђоконде« из париског Лувра. Кад је у Париз допрла вест о овоме признању, по његовом имену нронађен је Перуђијев антропеметријски картон у Бертијоновом Заводу, који се тамо налазио тим поводом што је он у два маха (1908. и 1909. годпне) био иступно кажњаван. Одмах је извршено иоређење раније нађеног отиска на стаклу са нортрета „Ђокопде <( са Перуђијевим отисцима прстију на антропометријском картону, и тим је путем утврђено да је поменути нађени отисак идентичан са отиском палца леве Перуђијеве руке (види слику под Бр. 2). Износимо ФотогрлФије оба та увеличана отиска да бисмо читаоцима, а нарочито истражницима што јаеније предочили могућност и апсолутну сигурносг овога начина идентиФикације. И код нас је у Београду у последње време Антропометријско Одел>ење знатно распрострло рад у вештачком проналажењу учинилачких трагова на местима извршених кривичних дела, и постигло је врло новољне резултате. Само је прека потреба: да иследници на месгима извршених кривичних дела обезбеде непроменљивост нађеног стања после дела, како би проналазак заосталих учинилачких трагова био осигуран од додира непозваних руку. Из горе описаног непогпуног и и неупутног иследничког рада види

.* Ј *■« ■

Бр. 1.

лииа упутио Антропометријском Заводу ради идентиФикације. У поменутом списку, који је обухватио 276 лица, није се налазило име доцније иронађенога крадлшвца Перуђија зато што је на два месеца пре дана извршења крађе Перуђијо био напустио ранији свој рад на оквирењу уметничких слика у Лувру. Сутра дан по извршењу дела Перуђијо је само гшвршно саслушан код иследне власти, велимо површно, зато што свакако због толиког размар;а времена свога нерада у Лувру није узиман у комбинацију као могући извршилац дела. Или та околност, или какав случај, који се овом приликом тако горко светио

даља истрага морала бити без успеха. Кривац и поред огромних расписаних награда и поред најсавеснијег трагања како власти тако и сваког Француза понаособ, није могао бити пронађен док није сам дао јава о себи. Кривац је, читајући из новина, сазнао да антикварска Фирма Ђери у Флоренцији врши куповину уметничких старина. 16. новембра тек. год. Ђери добије од Перуђија једно писмо са потписом »Леонард«, у коме овај нуди Ђерију »Ђоконду« на продају, изражавајући жељу да »Ђоконду« види у Флорентинском или у коме талијанском музеуму, и тражећи за, портрет суму од 650.000 Франака.