Policijski glasnik

БРОЈ 48. и 49.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 885.

није у томе погледу учинргла томе покрету никаква концесија. Налази ее, да су тврђеља заступника о унижавању достојанства жене и ограничавања њ°не равноиравносги са мугакпњем, неоправдана, јер је мање зло, које држава чини поједином женскињу том неправдом, кад би се она апсолутно признала као гачна, од вла, које трпи друштво од проституције без надзора и контроле власти. Мора се, веле ови други, оишти интерес држављана и човечанства дићи изнад интереса појединаца, што је са свим и оправдано. Упоредо са појавом „аболицпонизма", јавнло се у Европи питање: на какав ће се начин спречити трговина са женскињем, које се врбује за јавне куће, и која је радња добила у нас нарочито име „бело робље«. Ова је трговина узела тако пшроких размера, да су у разним земљама поникла читава удружења, која помажу државе у борби про тив ове трговине. Иницијатива ових удружења прихваћена је доцније и од сампх држава, и до сада је одржано неколико међународних конгреса, на којима се траже путеви и средства, како ће се ова трговпна сузбити. И Србија је суделовала на једном од тих конгреса, примај)ћи и готовоот и обвезе, да ову трговину сузбија, која је, последњих година знатно напредовала у Угарској, како у извозу за Јужну Америку, тако и за Цариград. По угледу на државу, наше би друштво и само требало да оснује удружења са задатцима да се женска младеж не само сачува од нееавесне трговине, него и од морзлног посргања. Дим. С. Калајџи^

ПОУЧНО - ЗАБ А.ВН14 ДЕО

БОЖИЋ НА К0С03У

Као оно бујица, кад полети са високих иланинских литица и руши све пјто нађе пред собом, тако су и наши храбри војници за два дана сломили турску силу, и преко широких равни Лабаи васоких окомака Копаоника, избили па Косово. Ушав у дубоку јесен живота, ја нисам био сретан да са пушком у

руцн будем међу првим осветницима Косова, него сам као чиновник остао са службом у иозадини. И то је била једна од значајних! дужности, јер је оним херојима, што прелажаху Шару и Проклетију, са задатком да избију на обале Јадрана, ваљало спремити храие и дотурити муниције. На томе послу остао сам на једној од саобраћајнпх тачака на сгарој српско-турској граници. Опијен успесима, што их је учинила нагпа војска, ја нисам ни осећао, да су дани рођења сина божјега већ бпли на прагу, али кад је већ то било ту, моју душу притиште неко суморно осећање. Ја сам се враћао у своје детињство и сећао како сам тај дан проводио код својих родитеља, прелазио преко доба момаштва као преко рђавог сна и у низу најлепших слика поређао све године, у којима сам као отац дочекивао са својом дечицом овај големи дан. Ове године нисам могао бити са својима, јер је вал^ало дпћи дужност изнад личних осећања, и гледати на оне, пгго тамо далеко но албанским гудурама стоје пред грлићима иепријатељских пушака. Али ако се није смело рачунати са тако големпм растанком од дужности, могао се употребити један дан, да се оде на Косово, иаше освећено Косово. А Косово је била моја давнашња жудња. Ја сам хтео очима да видим место где је заљуљан основ напге сгаре државе, место на коме су се крст и топуз најодсудније сукобили. На сам дан Божића кренуо сам се па пут. Добро обучен и са добром запрегом, ја се нисам освр гао на хладан зимски дан. Спуштајући се са преполачких висова у лабску раван, ја сам осећао да прелазим у земљу наше историје, наше некадашње славе. Коњи су јурили халовито, и ја сам промицао поред села и ханова као у калејдоскопу. Приближавао сам се већ гвозденом мосту на Лабу. Баш иред самим мостом беше малаколебица, где су сичновали војници и чували мост од повреда, и отуда до мене допираше један звонак мушки глас. 'Го неко иеваше »Рождество твоје«.

| Тај глас био је за мене глас сирене. Ја нисам могао проћи а дане свратим у ту колебицу, где се још под тежим и материјалним п душезним приликама прославља дан Христова рођења. Уставио сам кола и ушао у колебу. На средини ове бејаше ма/а ниска трпеза са упаљеном вошганицом. Око ње стајаше 5 — 6 гологлавих војника III ггозива, којп свршаваху молигву и певаху песму, која ме је и скинула с кола. Са братском љубављу ја сам овим људима честитао празник п пожурио да продужим ггут тамо за Косово, за Косово. Већ бејах на измаку теиешдолског кланца. С леве стране спуштају се огранци Драгора, а десно пуца непрегледна раван —- то је Косово! Колико је болних успомена избило у мојој души, колико је радосних тренутака,овладало њоме!! Мета мога пута бејаше Муратово тулбе. 'Гамо сам се упутио. Тамо, где је бесмртни Милош распорио Мурата, где је пала глава светога цара Лазара, где је пала елита српскога народа онога времена, тамо је за мене било право Косово, и ја сам журио тамо. Обилазећи повпјарце Драгора, ја на једаннут угледах тулбе. Његови мрки зидови и оловни кров одбијали су се незгодно п тужно о снежну белину, н моја је уобразиља сликала догађај косовски у свима његовим детаљима. Као да сам гледао несретне унутарње прилике нашега народа онога времена. Неслога и раздор оних, који су требали да предњаче у љубави према земљи с наше стране, а сложна, млада и организована војскатурска с друге стране. Под таквом разликом имао је да се подели мегдан н реиш: ко ће остати на Балкану: Србп или Турци, јер других држава више и не беше. И удариле су се војске. Као беони оркан ударали су они Срби, чија љубав према земљи беше већа од љубави ка животу. Просецали су читаве ггутове својим снажним десницама кроз редове Турака. и већ их нагонили у бегство. Али тада, о судбино, кад пада Мурат под ударцима Милоша, кад се све клони у корист српског