Policiski rečnik : Knjiga prva A — E

нитетској струци за сваки пренос апотеке потребно је одобрење минестрово. А у тач. 13. и 14. истог члана прописано је како ће се апотеке у појединим случајевима, изнети на конкурс.

Процедура на, основу – закона, је овака: кад наступи време за продају апотеке, вештаци процењују апотекарски материјал и лекове, па се онда с назначењем те пене објављује конкурс преко нНошина. Од свих кандидата Министар на основу тач. 10. и 13. ЧЛ. 94. одваја, кандидата с најоољим

квалификацијама и даје му одобрење да он буде купац. Законодаван је, руководећи се јавним интересом, овде искључио праву лицитацију. Дозвола за држање апотеке не може се продати; оно што се може продати, то је само материјална садржина апотеке.

Но пошто је законодавац искљу-

чио јавну липцитацију, он је у то-

лико пре искључио елободну продају. Према томе, право се не сти-

че куповином апотеке него 00360-

лом министровом.“

По жалби удовиној Државни Савет поништио је ово решење са ових разлога:

„Из чл. 24. тач. 14. санитетског · закона 'види се, ла удове имају право држања, апотеке за три године после смрти мужевљеве, да у том времену, за које им се оставља. уживање, имају право слободног располатања, па према, томе и продаје, у вези са тач. 10. чл. 24. истог закона, са знањем и одобрењем Министра, Народног Здравља.

И из саме тач. 13. поменутих измена види се, да се продаја, апотеке од стране министарства путем јавног конкурса врши само ~ онда, кад није случај из Tad. 14.

гледишту кад тврди, да удова одно-

смрти апотекарове не остану ни удова, ни деда. БА Не стоји да је концесија, апотеке лично право, јер се из Чл. 24. пом. зак. види да се, за ограничено време, може право концесије пренети на удову и децу. Исто тако право држања апотеке се Мможе пренети и на другог по санит. закону.“ | Ни решење Мин. Н. 3. ни 0. Др. О нису у складу са законом. Мин. !Н. 3. стоји на правилном |

сно наследници умрлог апотекара не могу – продати апотеку без његовог. знања, и одобрења — јер ово јасно. излази из тач. 10. и 14. чл. 24. али му је негачно тврђење, да је и у овом случају потребан јаван конкурс, јер то закон не тражи код продаје односно куповине апотеке, већ само приликом добијања дозволе за отварање и држање нове апотеке (чл. 24. тач. 2.).

Поступак приликом продаје апо- | теке регулисан је тач. 13. и 14. ЧЛ. 24. Из ових законских прописа Види се, да, се апотека мора, изложити јавној продаји, = да је може купити сваки „жоји претходно од Мин. Н. 8. добије уверење, да ће дозвољење за. држаље апотеке добити, ако адотету купи“, — а не само онај са, нај-

бољим квалификацијама, као што министар узима. Ако би се ово. гледиште министрово примило као | тачно, испало би у ствари, да се“ продаја апотеке вршт без јавне продаје — само на основу објављене пропене — и без икаквог учешћа удове односно наследника, — пошто сам министар одређује лице коме“ они морају продати апотеку. Ово би, међутим, било скроз незаконито, јер држава, односно Мин. Н. 3. не може располагали и са приватном имови-

поменутих измена, 7. i. кад после

ном умрлог апотекара, као што то