Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 125

ничне каријере“ пишчеве опет надовеже, па и то у једном моменту, каквом се писац најмање надао, а још мање га желео. Но, политички обрти у опште, ау Србији најмање, не иду унапред прорачуњеним путовима, као небесне планете. Тих пет год. и нешто више (1894.—1899.) писац је провео верно уза свога старог пријатеља, истрајно уза своју Странку, чија судба за све то време, и без Ристића и после са Ристићем на челу, не беше много више завидна. На претходним листовима ове књиге исписана је историја и Либералне Странке и њен рад све до суспендовања њезина у новембру прошле 1898. године.

Стање, које смо насликали у предњим врстама и генетички извели на ранијим листовима ове Књиге, беше већ нека врста „редовног стања“ с којим су се сви измирили, кад је се десио на Иван-дан 24. јуна 1899. атентат на Краља Милана. Као што смо видели, овај је догађај послужио, основано или насилно, да се сломије и последњи остатак снаге Радикалне Странке, да династији да прилике да се јаче истакне, а нерадикалне елементе стави. још више у алтернативу да бирају између „реда“ и „буне“, између двора и затвора. И ми смо већ видели, шта је све било, после атентата, у облику разних манифестација, и ко је све дошао на дворска врата, да даде израза својој верности и оданости. Изостао вије нико, па чак. од либерала, ни оглашени „противници“ целокупне политике, која је била тада пресудна у Србији. — —

Јован Ристић био је тешко болестан, кад је и у његову б6олесничку собу допрла вест о атентату на Краља Милана. Ристићу, према његовом више но очајном стању здравља, није већ више било до далеких предвиђања, која се имају у очекивању још дуга живота, и до припрема и путова за то; ако је у души Ристићевој, у те дане, било још неког циља, онда се он могао састојати једино у тежњи: да се на миру растане са овим светом, у добрим односима са свима, и пријатељима па и онима, који се у то нису убројали, а каквих је сваки, и далеко мање зачајан, јавни раденик у Србији имао. Једна од тежњи Ристићевих, којој је он пред писцем ових редова, нешто раније, са босленичке постеље, дао био израза, била је и та: да се констатују његови мирни односи и с Краљем. Додајмо одмах, да је и за писца, у положају, који је проистицио из укупних дугогодишњих одношаја његових према Ристићу, настајала дужност, да и сам изведе консеквенције из тих погледа старога пријатеља својега, чији дани, на жалост, већ беху избројани.

95, јуна, сутра дан по атентату, син Ристићев, Михаило, писаше писцу да га отац (Ристић) „жели видети на неколико минута.“ Писац је одмах тамо отишао, и, Ристић му, после кратког поздрава. пружи један листић хартије, на коме је написано било шта жели, Да би избегао мучности, које услед отежаног говора, произилазе и за њега и за слушаоца, Ристић се у последње дане служио и писањем. То му је ишло још доста лако. На цедуљи, коју је писцу пружио, стајало је: „Моје се стање погоршало нервозно. Сад се: