Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

138 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

војни) допринео да пресуда Преког Суда не испадне онако страшна и крвава, каква би можда била да је повлађено жељи исказаној у питању краљевом. Ако би то био случај, ко не би имао разлога да се томе радујерг Ми са своје стране овде износимо само један позитиван факт, а и другим, боље посвећеним, остаје дага допуне и другим податцима, а историји да их све цени'.

Пада у очи да је ово питање баш постављено млађима међу Министрима. Да ли је то долазило отуда што је Краљ већ могао имати мишљење одсутних (који су у доба изрицања пресуде били у Београду) или што је тако прост случај хтео, да се питање постави само онима, који су се ту десили, ми не знамо. Али знамо ипак једно, што ће се строгом анализом састава свих влада за Краља Александра моћи утврдити: да су се министри свију влада Краља Александра које је он, ван странака састављао, делили на два круга: унутрашњи и спољашњи, од којих је, према приликама, које су утицале на састав које владе, кад био један, кад други круг већи или мањи. У први су спадали махом људи, познатији и ближи лично Краљу, било као пријатељи и повереници његови или пријатељи и Краља Милана, које му је овај као одане препоручио, било као иначе погоднији Краљу; у други круг спадали су они, који су попуњавали места у влади, вршили послове, и били примљени или узети из разних политичких обзира на партију која је у влади заступљена, или Странку која је у Скупштини јаче представљена, као што је, с обзиром на тадашњу либералну већину, неоспорно следовао и избор писца ових редова за министра у кабинет др. Влад. Ђорђевића.

Кад је, после недељу дана, 19. септем., изнесено у Министар. седници у нишком двору, под председништвом краљевим, ау присуству Краља Милана, питање о укинућу ванредног стања у Београду и округу београдском, као и о растурању Преког Суда, питање као да није било у очима свију тако зрело за решавање. Све се нарочито на краљевој страни мислило, да тај баук треба још да стоји. Али се пришло умеренијој и мудријој оцени, и решење је донесено: да се и ванредно стање и Преки Суд укину. Писац говорећи и сам о томе — сећајући се и сад погледа Краља Милана, који беше прикован на њему — нарочито је нагласио потребу да се Европа што пре увери, да прилике у Србији нису

ни нередовне ни страшне. То беше резултат поуке, коју је писац.

о. д. поцрпео из необузданог савременог писања стране штампе противу Србије. „Задржавање и Преког Суда и ванредног стања даље, да се под њим и сама Народна Скупштина састане, одавало би пред светом страх још од нечега, а ја не видим од чега би се.

! Вукашин Ј. Петровић, тада Мин. Финансија, у својим поменутим сећањима о Краљу Милану („Цицварића Београд. Дневник 1924.) такође говори о отклањању смртне казне нарочито од Пашића и Таушановића. Но он ту акцију описује, као последицу извесне интервенције бечког Мин. спољ. послова, и уме Немачке, а собзиром на Русију, Но писац, када је са осталима предње мишљење против „смртне казне“ дао није ни тад ни после о предњој акцији ништа знао.