Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 137

о величини казне, за коју постоји суд. „Ваше Величанство, говорио је он даље, по свој прилици жели, да ти људи буду, од сад, политички безопасниг“ „јесте!“ одговори кратко Краљ; а писац управљајући овакво питање, желео је, ради успеха главне мисли својеи свих министара, да изведе ствар тако, да изгледа да је тиме, као погођена и краљева мисао, који је био саревњив на то, да све изгледа да припада само његовој иницијативи. „Е па, лепо, В. В, продужи писац: они то могу исто тако бити и живи у затвору, као и мртви у гробовима“, при чему се сама собом наметала она народна реч: „робом икад, а гробом никад!“ — Томе се одмах придруже и остала три присутна министра, и тако је мишљење свију њих било: против смртне казне.

Добивши овакав одговор, Краљ ћутке обрте и оде у спаваћу собу свог оца, Краља Милана, коју је од собе на ћошку делио само танак зид са вратима на среди. Кроз та врата оде Краљ, а Министри осташе дуго сами у очекивању да се Краљ врати. Дуга, врло дуго се чекало, док им дежурни ађутант, који је случајно навирио у собу, не саопшти да се Његово Величанство Краљ повукао и неће долазити натраг.

Но ово краљево питање, на које је дати одговор донео право олакшање души и савести присутних Министара, заслужује да се ближе загледа, у погледу својега порекла. Од куд ово питањер Да ли га је Краљ Александар из својих побуда поставио и да ли није збиља тако опако мислио, да ваља „смрћу казнити“ т.ј. побити толике људе или „главније“ од њихг Или је Краљ желео само кушати Министре, шта они о томе мисле, да би кад год радикалима могао рећи — на случај пристанка Министарског — да су их ови хтели побити, а он им главе сачувао. Је ли Краљ Александар сам ово питање поставио — доследно своме говору са балкона нишког двора (30. јула) да „он не сме бити мека срца“ или је у томе сложан био са својим оцем, или је, узмимо најбољи случај, желео да у негативном одговору Министара нађе потпоре, да сузбије евентуални захтев свога оца да се они „казне смрћу“. Али, у том случају што је Краљу требало да са балкона свога двора, у поменутом говору на бакљади, довикује хиљадама скупљених слушалаца: „За те људе и не треба да има милосрђа, већ праведне и заслужене казне...“ Све саме загонетке, али опаке загонетке!

Казна, изречена над окривљенима по делу атентата, како ју је изрекао Преки Суд — сам или ипак под каквим утицајима довољно је ипак била израз речи краљевих у поменутом вишком говору. Она је, нарочито за понеке била и сувише тешка. Али то остаје на савести оних, који су је изрекли. Министри, који су 1. септем. 1899., када је, после свршеног претреса, утврђивана пресуда Преког Суда, били у нишком двору у онако тешком положају, немају у томе шта себи пребацити. А као год што не знамо порекло горњег краљевог питања, нисмо у стању утврдити, да ли није овакав одговор, и то баш махом „млађих“ међу министрима (јер ту не беху присутни: председник, мин. финансија, правде и

~