Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 141

верни и одани пријатељ мога дома, вршећи два пута највишу власт, сачувао моме оцу и мени круну Обреновића, неповредну од. нападаја неких непријатеља и развратних елемената. Његова државничка вештина помогла је моме оцу да Србији осигура успехе: рата за независност и ослобођење крајева, из којих се у овом тренутку с благодарношћу и поштовањем сећам његових великих заслуга; а у последњим годинама његовога бонога живота, он је искреном потпором мојих трудова да своју отаџбину изведем из страначких нереда бољоји срећнијој будућности, дао сам свој ауторитет и у земљи и на страни у службу моје замисли и среће самога народа. Негова су дела велика и трајна; благодарност моја и мога дома његовој сени вечита; а српски народ увек ће помињати његово име с поносом, што је родио таквог сина“.

„Са осећајима дубоке туге — говораше опет у свом телеграму Краљ Милан — примио сам вест о смрти вашега мужа. Будите уверени, са децом, о моме најживљем учешћу. Казати шта осећам, то је у овим тренутцима немогуће. Требао бих описати историју Србије из раног детињства мога, па до данашњих времена, историју, где светли име великог покојника. Слава вечита врлом пријатељу и родољубу! Слава Јовану Ристићу |“

ба ова телеграма пуна су топлине, и ако се можи рећи да симпатије и Краља Александра и Краља Милана, судећи по дотадашњем понашању њихову према Ристићу, ни по висини ни по топлини не стајаху у истинитој сразмери према овим изјавама. Они обојица нису волели Ристића и Ристић је, као што знамо, много тешких и ничим незаслужених удараца од њих поднео, многе горке часове проживео. Он је патио са болова, који су му баш са те стране долазили; и он и његова околина остали су у уверењу: да је „први април“ задао и физички удар његовоме чврстом организму. Од тада, у вези са другим недузима, здравље његово иђаше низбрдо. Али, констатујући све ово, и уверени да тиме на спрам краљева не грешимо душу своју — можемо ипак веровати, да је у овим изјавама учешћа оба Краља пробило, ма и пролазно, и истинитих осећаја. Али дела Ристићева, и његове заслуге, побројане у“ изјави Краља Александра и Краља Милана, тако су својом тежином падале на савест њихову, да их они нису могли не истаћи, а да се на своју властиту штету, не огреше о истину, без обзира на меру својих симпатија или боље рећи антипатија, према „вазда верном и одличном пријатељу свога дома““ М аутори телеграма

' Октобарске одлуке, пре десет месеци у кући Ристићевој донесене, говориле су против овога — очевидно тенденциозног — краљевога навода, све и да је Ристић желео онакав избор Скупштине и помагао успех своје Странке. Те су октобарске одлуке биле и последњи политички акт Ристићев.

2 Карактеристично је даље, да и ако је писац као познати и признати пријатељ Јов. Ристића, и као такав је ушао и у Министарство, био тада у близини краљева, никада ови, после саране Ристићеве, не увеше реч да о покојнику ма шта особито реку, Учинивши све што се инсценирањем могло учинити, и то доиста у мери признања достојној — Краљеви су, као да није ништа било, ушли у своју свакидашњицу. Оно, што се зове „посвета“ било сећања, било најпосле обичне