Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 143.

У саборној цркви, декорисаној сходно, чинодејсвовали су на опелу: Митрополит Инокентије са жичким епископом Савом, који, као пријатељ покојников и сарадник на делу народнога ослобођења, и ако стар човек, није пожалио труда да лично из Чачка дође и последње почасти укаже; свештеника, монаха и ђакона, из Београда а и из унутрашњости беше безброј.

Тек се сврши опело, настаде један необичан тренутак, пре предвиђених говора Митрополита Инокентија и Председника Министарства: Краљ Милан, ступивши са свога места, код краљева стола, напред сандуку покојникову, окренут присутнима, велегласно проговори: „Дошао сам по заповести врховног команданта војске, Његовог Величанства Краља Александра, да се придружим молитвама Српске православне автокефалне цркве за покој душе великога родољуба Јована Ристића. У име, и по заповести Њ. В. Господара и Краља Александра Првога, узвикујем Јовану Ристићу, великом родољубу, одличном саветнику круне, народноме великану: Слава! Слава! Слава!“

Говори митрополита Инокентија у име свете цркве и Председника министарства у име Владе, оцртали су моралну слику и величину покојникову, његове заслуге за престо и за земљу. Незаслужена не беше ни једна похвала, празно ласкање не беше ни једна реч тада речена. О Јовану Ристићу могаше се, верно и искрено, само добро говорити. То ће историја још боље утврдити. На гробу је говорио, само писац, опростивши се са својим, драгим, дугогодишњим пријатељем!. Сви говорени говори: Митрополитов, Председника Министарства и писца штампани су, одмах по погребу, у „Српским Новинама“. С тога у њихове појединости овде и не улазимо.

Прошло је било подне, кад је спровод стигао новом гробљу. Десно од улаза, на реду прво место идући ка храму Св. Николе, беше одређено и од општине уступљено за гроб покојников, при чему су два прописна места уједињена у једну гробницу. Са лентом ордена „Милоша Великог“, како је сам изјавио жељу — која допушта и нарочита тумачења, каква су се јављала и при погребу Кнеза Бизмарка у погледу безобзирног наследника првога цара немачкога Виљема !. — уз грмљавину топова и плотуне пукова и ескадрона би спуштено на вечни покој тело Јована Ристића, Министра, Председника министарства, Кнежевског и Краљевског Намесника и вође Народне Либералне Странке, Прост, од црнога гранита споменик, какав се за живота покојнику допадао, обележава гроб његов са натписом: „Јован Ристић, бивши Књажевски и Краљевски Намесник, 1831.—1899.“ Шта би се више и речитије могло рећи, јер у ово неколико речи уписан је и знатан део историје Кнежевине и Краљевине Србије! Гробница, коју је уступила

' По народном обичају, место венца — каквих је много било — писац са «својом женом, поставио је, на опелу чело главе покојникове, свећу са црним тракама, на којима је било исписано: „Своме незаборављеном пријатељу Јов. Ристићу — благодарни Јелена и Жив. Живановић,“