Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

144 жив. ЖИВАНОВИЋ

бесплатно општина, сараднику на удаљењу Турака из Београда, прва је десно од улаза у гробље.

Као одјек смрти Јов. Ристића, били су у страним новинама многи чланци и белешке о његовоме раду, а у земљи многи парастоси, оглашења по црквама.

Писац је одмах по сахрани Јована Ристића имао да, заједно са другим заједничким пријатељем Димитријем Стаменковићем, изврши и један акт, који је потицао из поверења, којим га је за живота Ристић одликовао: да Суду преда тестаменат Јована Ристића, који је био код писца на чувању, а који је написан 18. новембра 1898. год. у Београду, пошто је по погребу претходно известио породицу покојникову, да постоји писани тестаменат и да се сад налази у Суду, коме је предат 26. августа у 3' часа по подне.

П.

Јов. Ристић по оцени даљих и туђих посматрања његове лич-= ности и рада. — Смрт великих људи увек даје повода размишљању и рефлексијама, у земљи и на страни. Они и њихова дела дају стубове, којима се зида зграда народне историје. —

Кад је у мају ове исте, 1899. године, умро велики шпански беседник и политичар Емило Кастелар, чија је смрт не само у његовој отаџбини, но и у свему цивилизованом свету, изазвала искрено саучешће, један од најугледнијих листова француских, „Тетр5“, пропраћа крај живота великога сина Шпаније рефлексијама, које тако одговарају моменту оличеном смрћу српског државника Јов. Ристића.

„Деветнаести век, вели духовити француски писац у помен, листу, пре но што и сам мине, пушта, да му претходе најславнија деца његова. Као и стари храст под јесен века својега, лишава се мало по мало огранака, који му беху дика његова, да му један за другим отпадзу са његове златне круне. До још пре неколико година, могаше свака земља у Европи истаћи у пуном јеку уткане у сав покрет народнога живота, бар по једног од оних људи, које Емерсон назива репрезентативним, и собом, сажето у живу индивидуалност, оваплоћаваху једну епоху, једну тенденцију, једну расу. Ах, колико су се већ проредили редови тога херојскога кора! Изгледа, као да природа хоће да створи (абша газа, да створи празно место, за избијање нових изданака и да двадесетоме веку, на његову помолу, остави слободу бескрајнога простора и безграничног хоризонта! У неколико година, Виктор Хиго у

! Јов. Ристић је писао, како сам вељаше, више тестамената. Три последња предавао је писцу на чување, пошто је допустио да их писац увек прво прочита. На молбу пишчеву, у погледу овога последњег од 18. нов. 1898., Ристић је одобрно да о томе зна и Дим. Стаменковић, који је био одан Ристићу, а имао јен касу, која је без сумње најсигурнија чуварица таквих докумената. Тако су њих двојица, писац и Стаменковић, предали тестаменат суду, који је писцу издао реверс, а отварање је резервисао писац да буде пред породицом, која је томе приступила тек после четрдесет дана.

Пе и