Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 169

штву има приписати, ла извесни листови „нису остављгли Јована Ристића ни онда, кад је допније лежао тешко оболео, ближе смрти во животу, и када се знало да су покидани били сви конци који су Ристића, последњих дана његова живота, везевали са политиком. То је само показивало трајну вредност његових речи, које су приликом дебате о зак. о штампи 1879. пале, и по којима су „новине (за разлику од књига) органи полемике, њих руководе две побуде, што никад не попуштају, 2 то су: страст и интерес!“

Казали смо у почетку овога одељка, да се Јов. Ристић јавља и као историјски писац. Са том врстом литературе Ристић је почео своје писање, са њом је и завршио. То је потицало, у осталом, и из правца његова школовања на страни.

Ристић је почео писати још 1850. год. као студент, док је био на наукама у Немачкој и Француској, и нијг остављао пера, тако рећи, до пред саму смрт. Претпоследње године његова живота, 1898., изашло је његово последње дело: дакле пуних четрдесет и осам година није Ристић остављао #3 руку своје плодно перо. Ако додате томе и још равије радове, ма и Лицејске, онда би се време зрелог-умног рада Ристићева проширило и преко педесет година! То је редак пример, да човек, коме је практична, а додајмо уз то, бурна и пуна прелома и потреса политика била права каријера његова за толики низ година, остане веран и другом изабраном павиву, као писац, И тај је други рад скоро непрекидна.

Но ипак је то кронолошки факт, да су сва главнија писана дела његова постала у паузама, када није био непосредно заузет држазним пословима, као активан министар и томе подобно. То је и разумљиво; јер „српска политика“ такве је природе, да апсорбује целога човека и не оставља му ни мало слободна времена за буди какве студије и писање опширнијих списа. Докле је један Сализбери, као енглески министар, могао одвајати много времена и за хемијске експеримента (јер је за своје задовољство био хемичар), дотле Ристић, као српски министар, равно сваком другом српском министру, није могао имати никад слободна времена, ни за довољан лични одмор од дневнога рада, а камо ли за студије. Друга земља, други обичаји!

С тога се мора сваки, ко ове домаће српске обичаје познаје, чудити, да је Ристић, нарочито познијих година, када је и старост присте“гла, имао ипак толико времена да напише своја значајна дела, као што су „Спољашњи одношаји Србије“ и „Дипломатска Историја“, која износе једрих пет свезака и служе као изворне књиге свога доба,

Ристић је написао (по кронолошком реду) ове списе:

1. Китге Џбегафсћи дез дегоИреп ипа гишсћеп Гивтапдег т ЗегФјеп. Нејаеђегр, 1850.

2,, Еме пецете ГПетшиг дет Зетђеп, уоп Јомап Гиз5НС. Вешп 1852, (преведено на француски и пољски).