Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

168 жив. ЖИВАНОВИЋ

Јов, Ристић веома је ценио дејство штампе и никад не би пропустио, а да се не одговори на буди које противничко тврђење. У питањима, која су се блиско дотицала његове личности, Ристић би се и потписао, нарочито кад је ваљало одбити какву клевету или у опште недостојну инсинуацију. „Као оно кап по кап, штоимн камен издуби, тако и сви напади у штампи, ма како да су слаба или лажни, кад су учестани, производе своје дејство, по мери и својству тенденције, из које су потекли. С тога их ваља увек одбити“ — говорио би Ристић, ма да би једном, пред писцем узвикнуо: „Код овог Милићевића (Милана Њ.) најпаметније је, што никад ни на што не одговара, кад му што изнесу у јавности!“ Наравно, да Ристић, било из схватања својега личног поноса, било као политичка личност прзог реда, и ако је на Малићевићу, кога су махом са његових књижевних радова нападали, сматрго ћутање као добру страну, није га могао и за се усвојити као правило. Као министар, Ристић је ипак ретко прибегавао судском гоњењу листова, сем кад му је био одузет сваки други излаз. У својим беседама 0 штампи, он као највгће, и најмање допуштено зло, сматра само: клевете.

Но Јов. Ристић, ма како да је био саревњив у питањима своје части и својега имена, да је сваки напад морао бити париран никада није био нападач, никада изазивач. Могло му је бити право, коже бити, кад би који од његових пријатеља или поштовалаца било из претеране ревности, било нз убеђења, у повинама опаучио што боље којега његовог противника; али Ристић у јавној полемици, чак и у одбрани, није напуштао обзире умерености, нити прелазио границе допуштености. Чак ни онда, кад би инспирисао какав одговор, он није извршиоцима тога давао упуте, који се не би слагали са његовим достојанством. У томе су сви пријатељи Ристићеви били у срећном положају, да Ристић од њих никада није тражио жртава, које би у себи садржавале понижавање. Он је увек савесно мислио и са чашћу својих пријатеља и сарадника, као и са својом. Њему би тешко било увек, кад би ко дошао, и износећи своје патње, које су га услед гоњења пол. противника сустигле, и дао познати, да је то све било, што је, као, Ристићев приврженик. „Да ли ти људи, од којих ја те жртве нисам тражио, које чак често пута мало и познајем, мисле, да ја то не осећам ма како да ја њиховој патњи нисам дао никаква повода »“ — говораше Ристић једном приликом писцу. А ако је ко њему ближи, доиста навукао коју непријатност на себе, Ристић је о томе водио строго рачуна".

Кад се политика у Срб“ји, нарочито после 1886. године, стицајем прилика, изметула у крввичку борбу, и јавна је реч, оличена у штампи, била одјек тога жалосног стања. Само се овоме дивља-

1 Кад је Дим. Калајџић сарадник „Српске Независности“ у критичној 1886. год. морао чак да се склони ван земље, Ристић му је, враћајући се из Рајхенхала затекавши га у Бечу, дао 22. дуката у злату, онда велики новац, и све скоро што је пред долазак у Београд код себе вмао. Калајџић је по том отишао у Русију, а отуда у Црну Гору, и важи и данас као човек вредан у свему.

: ) | ; 4