Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ЈОВАН РИСТИЋ 171

22., Дипломатска Историја Србије, за време Српских ратова за ослобођење и независност, 1875—1878. Друга књига, други рат. Београд, 1898.! |

23. Још мало свешлосши о нашим последњим ратовима 32 ослобођење и независност од 1875—1878. Београд, 1898.

24., Завера првог априла 1893. — остала у рукопису. Написана је исте 1893.2

25. Га гвотратзатпоп роптдиг де ГОтеп! зиг 18 базе аде Гедиг– Прте адез тасег. Раг ип Јпарепе аде ја Ретп5ше. Рата, Е етм. 1878. Један врло важан спис, са значајном наменом.

Кад се баци поглед на овај низ списа и дела Ристићевих,. пада у очи њихова садржина, која стоји, по времену, у нераздвојној вези, са јавним радом његовим. М у овим је писаним делима Ристићевим, која, од првог (1850. до последњег (1898.) обухватају пространо доба од близу пет деценија, огледа се каријера великога државника. Ристић је у главном писао о стварима и догађајима, којима је он био или сарадник, или главни радник, или аутор.

Прва дела његова падају чисто у област научну, са историским цртом, као што се к по наслову види.

С правом и разлогом видимо у Ристићу после ових дела озбиљна кандидата за катедру Историје на нашем тадаш. највишем

! Као репдап! овој књ. П, стоји расправа др Владана Ђорђевића: „Србија на Берл. Конгресу“ (прештампана из „Отаџбине“ 1890., као „Прилози за историју спољ. политике нове српске државе“), Њу и Ристић с тога помиње у предговору књ. П. Дипл, Историје, пошто је писана по „оригиналиим документима“, која Ристићу нису стојала на расположењу, јер је целе фасцикуле о Берл. конгресу и= Мин. иностр. дела нестало. Биће да ју је узео бив Краљ Милан. Међутим, преписка Ристићева из Берлина са Владом у Београду, сачувана је у Јевр. Грујића, „Записима“ Ш.

з Тестаментом својим наредио је Ристић за ову „Заверу“: „нека се штампа кад прилике допусте“. Последње три речи подвучене су у оригиналу тестамента, и тиме казују, по себи се разуме, да то не може бити ни за живота краља Милана, ни краља Александра, најглавнијих јунака ове завере, и још из неких других пол. узрока. Међутим, на жалост, чист и сређен овај спис, како га је Ристић свршив, изгубљен је при прелазу преко Албаније у тешкој 1915. години.

# Има свој историјски и свој политички део: ]. Податци историјски; И. Податци етнографски; 1. Потребе Источних Народа; !У. Примедбе (евентуалне) и одговори. У спису се држе упоредо три балканска народа: Срби, Грци и Бугари, њихова историја, особине, пространство, међусобни додири, у прошлости, садашњости и будућности. Писац, после свих наведеник разлога третира (стр. 18. и даље); праве и природне границе државе: грчке, бугарске и српске. Тек рат 1912 и 1913. дао је Србији, њене у спису предвађене границе на југу и истоку са корекцијама у уговорима после светског рата 1918. Спис је у сваком погледу темељно написан, убедљив и спроведљив. — Полазећи на Берлински Конгрес, 1878. Јов. Ристић, као тад. Министар иностр. дела, под псевдонимом „Једног доморотца Полуострва (бааканског)“ лансирао је овај спис у велику европску јавност и на адресу — чланове Конгреса у Берлину. У спису је садржан један велики српски национални програм, који је, као што рекосмо, доцније и остварен. Раздеобе и тражене границе тичу се, разуме се, турске царевине; јер је, за онда било немогуће говорити и о сриским земљама преко Саве и Дунава. И тај део питања, као што знамо, решио је тек Српско-светски рат 1914—18. Овај би спис заслуживао и данас да се преведе на српски, са свог оригинала на француском језику.